Press "Enter" to skip to content

Српска тигар економија у акцији

Пише Игор Перовић,
потпредседник Покрета Живим за Србију

CНС је 2013. године, уз помоћ Динкића, продала тадашњу националну компанију ЈАТ новом „стратешком“ партнеру Етихад. Продато је 49% акција под, у најмању руку, неповољним условима, барем што се тиче саме државе. Наиме, остало је на терет државе преко 200 милиона дугова које је направила бивша компанија. Такође је договорено да у прелазном периоду, који је трајао осам месеци, све трошкове сноси држава односно порески обвезници (изнајмљивање авиона, дизајн, униформе…). Продато је за 40 милиона долара и обавезом улагања у наредном периоду од још 60 милиона долара. Уговором је нови партнер стекао контролу над компанијом иако је мањински партнер што је, морам признати, атипично за партнерске односе у пословном свету. Свакако је чињеница да је ЈАТ био у јако лошој ситуацији и да је будућност националне компаније била доведена у питање. У том периоду није било стратегије која би се бавила обновом и напретком државних предузећа већ напротив, радило се све како би се обезвредила иста са циљем лакше продаје страним инвеститорима. Свакако, оваква политика није у националном интересу Републике Србије али јесте у интересу појединаца који су профитирали од оваквих приватизација. Нови партнер је у самом старту смањио број запослених и у периоду од 6 година доносио многе лоше пословне одлуке које су имале за резултат лоше пословање компаније. Било је доста помена око тајности појединих делова самог уговора између државе и Етихада, као и око начина на који је он спроведен. Али, наравно, приватизација је спроведена и кадрови СНСа на челу са Вучићем су ову ситуацију користили као ПР за стратегију саме државе која је ишла у смеру привлачења страних инвеститора, што је и данас главни адут у економском смислу врха државе.

После непуних 6 година сведоци смо да је држава опет била принуђена да интервенише како би спасла националну авио компанију од сигурног банкрота. Није спорно да сама држава треба и мора да чува све компаније које су од националног интереса, по мом мишљењу Ер Србија то свакако јесте. Али начин на који је то урађено није адекватан из више разлога.

На првом месту, капитал који је стечен од продаје Комерцијалне банке је преусмерен у Ер Србију. Нема апсолутно ништа спорно сем чињенице да је Комерцијална банка била једна од ретких домаћих банака која је пословала позитивно. Чињеница је да скоро све наше банке раде са минусом док стране послују добро односно позитивно. У економском смислу овакав потез је више него лош. Наиме, здрав капитал се улаже у компанију која фактички нема никакву будућност. Имало би смисла да се тај капитал уложи у неку здраву грану наше привреде као стимуланс за даљи развој исте. Такође, уговором је предвиђено да нема поделе добити док се дугови не измире. Где је онда ту интерес државе? Управљачка структура остаје на мањинском партнеру који је у претходном периоду показао да није способан да адекватно управља компанијом. Да све ово упростимо, дали смо новац из здравог бизниса како би финансирали компанију која пропада са менаџментом који нас је довео довде. Нисам сигуран где је ту наш интерес!?

На све то плаћено је 31% акција по цени од 100 милиона. Нисам стручњак за берзанско пословање али свакако знам да постоји нешто што се зове цена акције и на њу утичу разни фактори. Није ми јасно како је могуће да је цена компаније која лоше послује (и то у време када авио транспорт трпи озбиљне последице тренутне ситуације са пандемијом), толико већа у односу на 2013. годину?

Време ће свакако показати шта је заправо позадина целе ове невероватне приче око наше авио компаније. Оно што забрињава је чињеница да је и за ову годину најављено привлачење страних инвеститора, остаје нам да се надамо да то неће бити у маниру који је био пракса свих ових протеклих година.