Драги сви,
Данас после тачно месец дана дошла сам кући из болнице ( тачније болница ). Рањена лавица се опет враћа раду и борби и са ових својих 39-40 кила имам утисак да имам више снаге и енергије него пре. Бог нас оптерети само оним теретом који можемо поднети. Хвала му што сам преживела. Валда је рачунао да на овом свету имам још задатака које требам да урадим, још много родитеља које треба да заступам и браним и још много деце које треба да сачувам.
Хвала свима на лепим речима и подршци, значило ми је много, био је то тежак и мукотрпан период у мом животу, тешко искуство које не желим ником па чак ни оном створењу које је писало по интернету да сам због короне у болници и да би волео да умрем од исте. И њему хвала.
Хвала мојој породици мојој сестри и мојој мајци.
Хвала мом великом и добром сину.
Хвала докторима Стојковић, то су наши најчеститији доктори, њихове чисто беле мантиле нико никада неће укаљати.
Не бих имала потребу да пишем да нисам само ја у питању, у питању су животи и здравље многих људи који се због короне занемарују и пуштају да чекају и када су животно угрожени и све под изговором “ корона је нема лекара, стрпите се”.
Иако сам била негативна на ковид тест морала сам да чекам још један дан у изолацији да се тај тест потврди. У тим собама смештају и мушарце и жене заједно, из те собе не сме да се излази.
Сутра дан када стигне други негстиван тест пацијенти се стављају у “редовне” собе, и тако сам дупло негативна на ковид коначно доспела у болничку собу у којој сам очекивала да ће се предузети конкретни кораци да се санира стање које је захтевало хитну хируршку имтервенцију. Међутим ништа од тога. Говорили су ми “ниси ти хитан случај идемо корак по корак полако буди стрпљива” иако сам сваки дан могла добити сепсу, и то нисам ја рекла већ хирурзи који су били упознати са мојим тадашњим стањем. Била сам стрпљива али моје тело није, док се квази конзилијум договарао да ли ће се смиловати или не моје стање је било све горе и горе, албумини су рапидно падали, гвожђе и хемоглобин одавали су непогрешив утисак да сам све у тежем и тежем стању у контексту припреме за операцију јер свако ко је бар мало засвећен мора рачунати на то да је добра крвна слика неопходна за добар послеоперативни ток и да лоша крвна слика обећава тежак а можда и кобан послеоперативни исход.
Чекала сам их да извећају шта хоће и шта неће… била сам лудачки стрпљива а онда су ми дошли у собу и саопштили да су се сложили да ипак ураде још један снимак који тек за две недеље може да се реализује, ( за две недеље кад им умрем од сепсе јер две недеље не бих преживела, за две недеље кад ми моја породица буде давала две недеље на гробљу) и да чувени конзилијум тек након ТОГ снимка може даље да већа хоЧе ли или неЧе мене животну угрожени оперисати… била бих ја још стрпљива но, мајка сам размишљала сам морам остати жива драже ми је да преживим свом детету него да њихова деца имају родитеље на робији.
Иначе реч је о неком снимању које је предложио један хирург пре мог пријема у државну болницу, човек ради и у државој и у приватној пракси а ови лекари који раде само у државној болници када су видели његов предлог за то снимање, мене су критиковали како ето ЈА њима наређујем коју дијагностику ће радити… а ја сам им понављала… да ја нисам та која је тражила снимање већ је ТАЈ И ТАЈ Др ТО ПРЕДЛОЖИО.
Због сујете и због тога што им је Милина сугерисала да ураде то снимање док сам још имала снаге, због њихових проблема у колективу, Милину нису снимали… да би после две недеље дошла начелница и још пар њих у собу и рекли ми : “ ето били смо на клацкалици… поводом тог снимања… били смо на клацкалици, и одлучили ипак треба да идеш на снимање… ипак али први слободан термин је тек за две недеље…” у том моменту добила сам лудачку снагу и истог момента одговорила…
“ЗНАТЕ ШТА!? ДОК СТЕ ВИ НА КЛАЦКАЛИЦИ У ВАШЕМ КОНЗИЛИЈУМУ,… МОЈ ЖИВОТ ЈЕ НА КЛАЦКАЛИЦИ, НИСТЕ ХТЕЛИ ДА МЕ СНИМАТЕ ДОК САМ БИЛА ЈОШ У СНАЗИ ДА СТОЈИМ ДА ХОДАМ,… ЉУДИ ЈА САМ ЖИВОТНО УГРОЖЕНА СВАКОГ ТРЕНА СЕПСУ МОГУ ДА ДОБИЈЕМ НЕМОЈТЕ СЕ ИГРАТИ ТУЂИМ ЖИВОТИМА, ЈА МОРАМ ДА ПОТРАЖИМ ПОМОЋ НЕКОГ КО ЋЕ САНИРАТИ ПРОБЛЕМ ВИ НЕЋЕТЕ ИЛИ НЕ МОЖЕТЕ ИЛИ НЕ ЗНАТЕ ДА МЕ СПАСЕТЕ И ПОШТЕНО ЈЕ ДА ЈА ОДЕМ НЕГДЕ КОД НЕКОГ КО ЋЕ ХТЕТИ, МОЋИ И ЗНАТИ ДА ПРУЖИ АДЕКВАТНУ ПОМОЋ.
ВИ ПУШТАТЕ ПАЦИЈЕНТА ДА СТРАДА ГДЕ ВАМ ЈЕ ЕТИКА?! “
Иначе пар дана пре тога ја сам се полако спремала да одем јер сам видела чему то води и сликала сам сву своју документацију из картона како бих контактиралс приватне клинике јер сам видела да у државној клиници нећу преживети, а они су када су схватили да чепркам по СОПСТВЕНОМ КАРТОНУ (ејјјј пази ти то, шта Милина ради ВРШИ УВИД У СВОЈЕ ПОДАТКЕ… ма срам да је буде како то сме?!?!? ПА СМЕ ПО ЗАКОНУ О ПРАВИМА ПАЦИЈЕНТА)
Дакле када су видели да гледам своје налазе свим сестрама су дали налог да се мени забрани увид у картон.
Ту се буди оно животињско у мени борба у немогућим условима… борба за заштиту права пацијената јер онај адвокат који не уме да се избори за сопствена права неће моћи ни за права свог клијента.
Са 38 килограма устала сам и рекла начелници да одмах да картон на увид и фотокопије свих налаза, рекла сам јој да крши закон и да престане да прави проблема пошто Закон о правима пацијената члан 20 управо говори о томе каква све права имам… погубила се… рекла је да болница има своја правила итд. А ја сам јој рекла да болница има своје акте КОЈИ СУ НИЖЕ ПРАВНЕ СНАГЕ ОД ЗАКОНА И ДА НЕ МОЖЕ КВАЗИ ПОДЗАКОНСКИ АКТ ЈЕДНЕ УСТАНОВЕ ДЕРОГИРАТИ ЗАКОН КОЈИ ЈЕ ИЗНАД КВАЗИ ПРАВИЛА ЊЕ И ЊИХ… РЕКЛА САМ ИМ ДА ЋЕМО ИМАТИ ПОСЛА ОКО ОВОГ УСКРАЋИВАЊА ПРАВА… брзином муње су ми фотокопирали картон а ја сам им рекла да још тог момента напуштам болницу.
Понављала је да она хоће да иде корак по корак и употребила је израз “step by step” на чега сам јој ја одговорила гласно на ћирилици “ оооо дааа мислите степ бај степ до сепсе”
Нису волели што их питам они су навикли да павијент ћути и трпи, то је онај ефекат маске брњице преко уста… стави маску и ћути… и немој да питаш па ниси ти струка. Хахаха нисам струка, али сваки човек је струка за своја сопствена права! И стручни сте и кометентни да питате и да се информишите се! Не бојте се!! Ради се о вашем телу! Ви се питате у питању је ваш живот.
Тако болна, исцрпњена са модрим избоденим венама од браунила и бесконачних покушаја убода, спаковала сам ствари и кренула ка приватној клиници у којој КОРОНА НИЈЕ ИЗГОВОР И НИЈЕ ОПРАВДАЊЕ ЗА СИГУРАН ПУТ КА СЕПСИ И УМИРАЊУ.
Дали су ми папир да потпишем да на сопствену одговорност идем… а ја сам им на истом том папиру написала есеј:
ОДЛАЗИМ ЈЕР САМ ЖИВОТНО УГРОЖЕНА А У БОЛНИЦИ МИ НИСУ ПРУЖИЛИ АДЕКВАТНУ ПОМОЋ НИТИ ПЛАНИРАЈУ ДА МИ ПРУЖЕ…
ОДЛАЗИМ ЈЕР ЋУ ЗАСИГУРНО ДОБИТИ ТРОВАЊЕ АКО БУДЕМ ЧЕКАЛА, ЛИТЕРАТИРА ТО КАЖЕ, ИСКУСТВО ТО КАЖЕ, ХИРУРЗИ ТО КАЖУ, МОЈЕ СТАЊЕ ЈЕ КРИТИЧНО ДОК СЕ КОНЗИЛИЈУМ КЛАЦКА НА КЛАЦКАЛИЦИ СУЈЕТЕ, НЕЕТИЧНИСТИ, НЕЗНАЊА…
И још сам им нешто написала…
Тада сам отишла у приватну клинику, приморана на то,… тамо су ме прво подизали у колико толико неко одрживо стање јер нико неће да му пацијент од исцрпљености умре на операционом столу, као што је комликовано оперисати гојазне људе тако је ризично оперисати и неухрањене људе.
Било је тешко, претешко, неухрањеност за собом вуче и низак притисак и вртоглавице и лоше откуцаје срца, низак хемоглобин паралише многе функције у организму.
У државној болници су ме изболи толико да није било више где… па су у приватној клиници морали да потраже вене на ногама за брауниле а крв нису могли из кубиталне да изваде јер су кубиталне узбодене тако да су ми крв вадили из феморалке.
Моја реченица по уласку у операциону салу и пред успављивање била је: “доктори не дајте да умрем, морам бити жива свом сину”
И Бог је дао да преживим и да се пробудим.
Све је санирано, опоравак ће трајати дуго али посао неће чекати, мора да се ради.
Дуго ће ме пратити страх и фобија лошег искуства из државне болнице.
О каквим ковид болницама се прича? Када људи трче у приватне клинике борећи се за голи живот.
Шта је са онима који немају хиљаде и хиљаде евра да дају за операцију?!
Људи зашто ми плаћамо здравствено осигурање?
Где је статистика преминулих јер су чекали операцији па добили сепсу?
Где је статистика других? Зашто се све подредило корони?
Није ли вам то чудно?
Шта је ово него злочин против човечности?
Људи ми се морамо борити јер има још много мајки које ће бити у ситуацији у којој сам била ја али можда неће од болова умети да отворе закон и да се супротсаве канџама светске фармако агенде, има још много очева који неће из страха хтети да улазе у конфликт са лекарима из незнања пристаће на све,… има много нејаких људи који можда не знају да се боре.
Ми морамо направити бољи систем, не савршен не идеалан само нормалан и здрав! Систем у ком НЕ умиру бебе, систем у ком НЕ умиру деца, систем и ком НЕ умиру људи и то све јер је неко тако решио.
Има нас довољно има борбености и кад снага изда има воље и одлучности и у 38 килограма и у готово безизлазној ситуацији.
Људи морамо се борити јер то дугујемо својој деци не будимо себични ако будемо пасивни наша деца неће имати ни ово мало права. Закони у Устав чине речи које они у НАШОЈ РЕПУБЛИЧКОЈ скупштини могу да мењају, када хоће када им се ћефне, да у НАШОЈ НАРОДНОЈ СКУПШТИНИ.
Хоћемо ли дозволити да људи који немају пара скапају чекајући клаћење и траћење комзилијума? Хоћемо ли дозволити сву тугу бол и патњу?? Људи ја нећу.
И мртва ћу им отпор пружати.
Адвокат Милина Дорић
