Кад жртва постане саучесник система

You are currently viewing Кад жртва постане саучесник система

Црко ми јуче компјутерски миш, па отидох до најближе радње да набавим нови, али тамо за живу главу не пуштају без маске. Сетим се да сервисер рачунара у крају продаје и те пратеће џиџа-биџе па одох до њега. Радња завучена, у високом приземљу једне зграде, на њој велики лист А3 формата са обавештењем да се нипошто не улази без маске. Покуцах и отворих.
Сервисер петља за столом око машине, а како ме угледа без маске рашири очи у неверици као да се на вратима појавио губавац.
– Немојте унутра без маске, молим вас! – изговори одсечно и са прилично ароганције у тону.
Рекох да је немам, те обависмо куповину на вратима. Његов помоћник ми пружи миша у ходник, ја њему кинту, те се разиђосмо с пуно обостране нелагоде. Поправљао сам код њега компјутер немало пута, стара сам муштерија, па сам се осећао погођено због таквог односа, решен да му убудуће више не свраћам, као што сам престао да одлазим у низ дућана где сам доживео слично. У себи се мислим: ”Кукавче окукали, спремају чистку мале привреде, све ће вас једног по једног угасити, а ти уместо да чуваш то муштерија што имаш, колачиш се и повисујеш тон због јебене маске”.
Оно што један тоталитарни поредак додатно чини грозоморним јесте одсуство прећутне солидарности међу самим жртвама. То је онај осећај да ако смо сви под притиском стоглаве аждаје, не морамо још и једни другима додатно отежавати. Срби су претрајали вишевековно турско и аустроугарско ропство тако што су међусобно били солидарни. Трпели што су морали али гледали да зајебу правило где год се могло зајебати, да метну клип систему у точкове чим се пружи прилика, кљуцали га са сваке стране да би му отупили оштрицу и што више га ослабили. Сељаци давали трећину агама и беговима, правили се пред њима блесави и невешти, а чим им виде леђа носили храну у шуму хајдуцима, крили их преко зиме по таванима и подрумима, међу собом се разумели, бодрили и подржавали. Онако прећутно и интуитивно, из геста и погледа, без много филозофије и разглабања.
Та свест у условима глобалног тоталитаризма, страшнијег од свих претходних, из неког разлога изостаје. По први пут у историји како расте притисак система не расте осећање међусобног разумевања и подржавања међу поробљенима, као ни порив за макар пасивним отпором, ако активни тренутно није могућ. Жртва система постаје саучесник система у угњетавању и шиканирању других жртава система. А што рекао Буковски: ”Највећи грех је кад бедник ороби бедника. Непријатељ је сувише очигледан, зашто слабити сопствене редове”.

Светислав Пушоњић