Након одличног потеза напуштања (неповратног, надам се) институција тзв. независног Косова, завладао је тајац! И рекао бих – пат позиција. Нит’ се иде на враћање погашених срБских институција, нити (за сада) на поновно враћање у косовске.
Од несрећног 3. новембра 2013. године, када је почело гашење српских и стварање албанских институција тзв. нез. Косова, говорим да је колективни излазак из истих најбезболнији и најефикаснији пут враћања једине легалне државе на простору Косова и Метохије – Србије. И наравно њених институција.
До пре пар дана наша деценијска политика заснивала се на застрашивању причом о две крајности:
– или ћемо да уђемо у рат са НАТО и Албанцима
– или да се полако утапамо у независно Косово, јер, ето, трећег пута нема.
А трећи пут, како већ рекох, најбезболније, али и најефикасније „оружје“ које наша држава и дипломатија имају, управо је напуштање институција тзв. Косова, али исто тако и повлачење из дубоко антисрпског Бриселског споразума.
Пуних 10 година на локалу и готово 22 године на државном нивоу у преговорима о Космету нисмо имали ни сенку ,,офанзивне” политике и дипломатије.
Притиснути сулудим и неприхватљивим предлозима и захтевима запада и Албанаца, али и нашом дефанзивном политиком, доведени смо у позицију или сталног одбијања (где бисмо били жигосани као тврдоглави и некооперативни), или суицидног прихватања свега штетног по наш државни и национални интерес.
Уместо да офанзивним приступом затражимо:
– Враћање предвиђеног броја (до 999) полицијског и војног особља на Космет
– Враћање барем 2/3 Срба протераних након 1999. године
– Испуњавање најпре „стандарда“, па тек онда приступање разговору о статусу (наравно, у складу са резолуцијом 1244)
– Немогућност разговора о статусу територије докле год се она налази у стању почињеног злочина етничког чићшења, односно док се то стање не отклони.
Данас смо у позицији, значајно ресетованих околности, где можемо, а и морамо, поставити темељ будућих разговора и преговора пре свега на пољу паритета, поштовања још увек важеће резолуције 1244 али и на пољу чињеничног стања.
А чињенице, колико год Албанци и запад на правно непостојећој стварности инсистирали, говоре да:
– Косово није држава
– Да оно нема своју столицу у УН
– Ако нема „столице“, онда нема ни државе. А када нема државе, онда нема ни Устава, полиције, војске и нити једне тзв. институције њене. Барем не легалне.
И то је реалност.
Поручимо западу да смо 10 година били више него кооперативни, да смо пробали да верујемо и САД и ЕУ, прихватили преговоре на терену ЕУ…али да се нажалост сва њихова активност неретко сводила на безобразно отворену наклоност албанској и рекао бих србофобну ненаклоност српској страни.
Стога, нe можемо више, нити имамо права да наставимо политику сопственог нестајања. Ни политичког ни територијалног ни националног.
Такође морамо нагласити да од разговора и преговора не бежимо и да убудуће можемо о свему разговарати, без табу тема. Можемо разговарати и о проширењу права Албанаца на Космету у односу на она која су имали пре 1999. године. Али сви евентуални будући договори морају бити у складу са важећом рез.1244 и Уставом Србије јер,
нити један папир, па ни споразум, не може бити „јачи“ од устава земље. Поготово ако је још и директно супротан њему.
Зато, „поштујући“ тренутно чињенично стање на терену јужно од Ибра, морамо одмах кренути са васпостављањем српских институција најпре на северу, где „реалност“ то допушта и омогућава, као и са захтевом и припремом обезбеђивања услова за повратак војно – полицијског особља у броју до 999 припадника. За сада на северу где, како рекох, апсолутно услови за то постоје.
Битно је да напоменем, нити једни тренутка се не одричемо нити заборављамо на браћу нашу, на територију,светиње наше и свете мошти које се налазе јужно од реке Ибар. Ово би само био први корак враћања Србије, институција и закона њених. Следећи корак би био политички рад на потпуном враћању и преосталог дела Космета под окриље Србије.
Скупштина Србије морала би одмах да крене са припремом расписивања локалних избора на Космету а до тада да ,,Привремени орган” заживи у свом пуном капацитету општине као једини такав орган на северу (без „општине“ Северна Митровица).
Затим, да се активира Суд наш са својим „пензионисаним“ особљем које је било упућено на рад у „изгнанству“ некој непостојећој држави.
Треба понудити међународној заједници да се тај Суд ојача судијама и судским особљем Уједињених нација, а полиција да буде састављена од српских и УН полицајаца.
Једном речју, успоставити однос и околности какве су биле до проглашења нелегалне државе Косово.
Евентуални повратак у институције независног Косова био би раван политичком и егзистенцијалном суициду.
Преко је потребно да се на локалу све политичке опције Срба (где би све оне, од стране државе биле једнако уважене и испоштоване) увежу и делују хомогено тражећи најбоље решење на терену. Да се то исто уради и у Народној скупштини Србије и да онда све договорено, трезвено почнемо да спроводимо заједничким снагама.
Јер ова борба се не може добити солирањем нити фаворизовањем било кога, како на врху државе тако и на локалу, већ се она може добити само заједничким залагањем свих, разумом, трезвеношћу и непоколебљивим родољубљем.
На евентуално питање: „Како ће запад и Албанци реаговати и да ли ће се сложити са нам“?, одговор би гласио: „Не треба запад и Албанци да се сложе са нама, већ са чињеницама, међународним правом, постојећом резолуцијом и правдом“.
Будемо ли се данас питали шта ће рећи запад, будемо ли поклекли пред њиховим претњама, колико сутра ћемо се сусрести са идентичним питањем поводом нових захтева о давању статуса републике – Војводини, покрајине – Рашкој области и специјалног статуса – Прешеву и Бујановцу.
Знајте, када вам у дом закорачи разбојник који би да вас угрози и кућу вам отме…онда се, ма колико то не желели, ма колико били пацифисти, морате супротставити. Или, као у косметском случају, барем „окупацију“ прогласити.
Ми резервне „куће“, резервне отаџбине, немамо.
А све и да имамо, зашто бисмо се одрекли онога што је наше?
Управо зато не смемо сада на пола пута стати нити поклекнути. Поготово не смемо ни помислитити, а камоли закорачити уназад, у поновни понор институција тзв. нез. Косова.
Ову шансу не смемо пропустити, нити чекати нових 10 година да нам се иста укаже, већ морамо реаговати одговорно, одлучно и одмах.
Главни повереник „Покрета за одбрану Косова и Метохије“
Небојша Јовић
Објављено 16.11.2022.