Како је патетика победила етику?

You are currently viewing Како је патетика победила етику?

Чим су први пут чланови кризног штаба поменули синтагму „нова нормалност“, јасно је било да ће ова новотрансформација захватити најдубље слојеве, не само друштва које је главна жртва свепознате пламдемије, већ и самог људског бића. Добили смо новодијагностику, новокуративу, новонауку, али и новоетику.

Све оно што је било незамисливо у односу према пацијентима и што је повлачило осуду, како јавности, тако и институција, еснафских удружења и сопствене савести, сада је у свакодневној употреби. Одбити да лечиш, прегледаш пацијента, називати га глупим, примитивним, опасним, оговарати колеге које су другачијег мишљења и учествовати у њиховом прогону, ширити панику, откривати медицинске податке о људима, снимати их и пуштати на телевизији на самрти, радње су недостојне звања лекара и оних чију славу данас обележавамо.

Разлог за ово можемо само делимично тражити у истанчано планираној индукованој психози повезаној са „новом болешћу“ или психологији гомиле. Прави разлог је давнашње „избацивање“ моралности као теме изучавања на медицинском факултету, која се више и не испитује као испитно питање на психијатрији, нити обрађује у уџбенику. Као једна од задњих генерација која је о моралности слушала, сећам се да је морално понашање подразумевало слободну, самосталну, самобитну, самопроцењивану и самоуправљану активност воље која моралну процену реализује у спољашњим радњама.

Нажалост, ова „новонормалност“ изнела је на видело да се значајан број медицинских радника или оглушује о постојање ове функције, или је код мањег броја на један језив начин извитоперена. Моралност, која је једна од најинтројектованијих психичких функција чији се садржај јако тешко мења, јер код људи влада јака инерција моралних убеђења, није се могла променити у овој „кризи“, већ је само показала оно што је свако од нас у себи носио.

Пошто је утопистички очекивати од било које групе људи, па и лекара, да буде потпуно морално „исправна“, сваки еснаф има своје писане етичке кодексе које су чланови обавезни да поштују. Оно чему присуствујемо је масовно бацање ових принципа под ноге уз сокољење највиших здравствених ауторитета у држави, иако ниједан од ових принципа, колико сам упозната, није званично мењан и прилагођаван овом креираном хаосу.

Сви заговорници обавезне вакцинације (без или противно пристанку пацијената) и заговорници кршења основних људских права, морали би обновити градиво и знати:

  • Да принцип аутономије у медицинској пракси представља спремност, моралну и законску обавезу лекара да поштује мишљења, одлуке, процене и вољу пацијента у свим сегментима медицинског поступања. (Увод у медицинску етику, стр. 70.)
  • Да је морално проблематично полазити од претпоставке да је нешто за пацијента добро и из тога закључивати да би пацијент требало да пристане на третман. (Увод у медицинску етику, стр. 72.)
  • Да продирање права у подручје медицинског морала и етике, не значи увек и ојачавање морала и етике, право их каткад и анулира (Увод у медицинску етику, стр. 72.)
  • Да Женевска декларација (осавремењена Хипократова заклетва) наводи да „ни под претњом нећу користити медицинска знања тако да кршим људска права или угрожавам грађанске слободе“.
  • Да Интернационални кодекс лекарске етике обавезује лекара да поштује право компетентног пацијента да прихвати или одбије лечење.
  • Да Интернационални кодекс лекарске етике обавезује лекара да пружа стручну помоћ са потпуном моралном и професионалном независношћу.
  • Да је према Кодексу лекарске етике Србије, лекару загарантовано право да слободно и самостално одлучује о деликатним питањима везаним за људско здравље и живот.
  • Да према Основним етичким начелима Етичког одбора РС, члан 3., медицински професионалци обављају своје занимање према својој савести, начелима медицинске етике и начелима човечности, као и да не треба да се држе начела, прописа или упутстава који су неспојиви са њиховим задацима и за чије спровођење они не могу да одговарају.
  •  Да према Основним етичким начелима Етичког одбора РС, члану 9. лекар има право да одбије сваки покушај притиска од стране колега, пацијената или других лица уколико противрече етичким принципима, професионалним дужностима и закону.
  • Да према Кодексу професионалне етике ЛКС, члану 30. који говори о принудним медицинским интервенцијама, нема помена присилне вакцинације.
  • Да према Кодексу професионалне етике ЛКС, члану 45., за сваку интервенцију над малолетним лицем потребан је писмена сагласност родитеља, а да лекар може да интервенише без сагласности само у хитним случајевима.

Пошто се у Србији, парадоксално, на Суду части чешће нађу они који на овим постулатима инсистирају, верујем да за многе заговорнике присиле над људима, они не представљају никакву обавезу, нити од њих зазиру.

Можда зазиру од кршења Устава, међународних конвенције и закона републике Србије који кажу:

  • Да Устав републике Србије (члан 25) гарантује неповредивост физичког и психичког интегритета, те да је закон о обавезној вакцинацији неуставан.
  • Да је према Повељи ЕУ о основним правима (члан 3.) свакоме загарантован психички и физички интегритет, а за интервенције у области медицине и биологије неопходан је слободан пристанак лица.
  • Да Конвенција о људским правима и биомедицини, у члану 2., потврђује примат људског бића чији интереси и добробит имају предност над самим интересом друштва и науке.Да члан 44. Закона о пацијентима предвиђа казну за оног ко без пристанка пацијента предузме над њим медицинске мере.
  • Да према члану 8. Закона о правима пацијената, пацијент има ПРАВО на спровођење превентивних мера, а не обавезу.
  • Да према Закону о здравственој заштити, члан 25., пацијент има права на остваривање здравствене заштите уз поштовање људских права, права на физички и психички интегритет личности и уважавање моралних, културних, религијских и филозофских убеђења?

Нажалост, ни Устав и законе у овој држави нема ко да спроводи, већ се више вреднују „судијска уверења“ заснована на безочној пропаганди корпоративних фашиста.

Остаје нам једина нада да ће у дубини својих срца осетити оно што на факултету више не уче и бити сами себи контролори и судије.

У противном, скините икону оних које данас славите из ординација и закачите календар Фајзера.

Или Лончареву слику. Са Душаном Спасојевићем.

Др Јована Стојковић,
председник Покрета Живим за Србију

Објављено 14.11.2021.