Од двехиљадите године и доласка „демократије“ у Србију, завидан део зоолошког врта (тигрова, лавова, вукова) бори се за останак српске јужне покрајине Косова и Метохије у оквиру Србије. Косово и Метохија се потеже када треба да се диже рејтинг, пред изборе, као разлог за промену претходне издајничке власти и увек када је потребно да се народ преуми да су они које доживљавају колонијалним намесницима, заправо „најбоље што је до сада могло да нам се деси“ и да је наше само да много не таласамо и ометамо шаховски маневар и мимикрију дотичних који ће у име српских интереса надмудрити и Исток и Запад.
У срцу ове динамике си схизофрене поруке које народ треба да учине паралисаним на било какву акцију. Час је „Косово изгубљено 1999., омета нас на европском путу и кочи будућност наше деце“, час побеђујемо 5:0, «спречавамо «улазак у Унеско, иако квази држава истог дана улази у Светски рукометни савез.
Ови медијски спинови, сваки предвиђен за посебну групацију, служе скривању истинитих аргумената које нико од контролоисане опозиције која је у институцијама не сме да потегне јер би то значило освешћивање о окупираности Србије на више нивоа, али и потребу за враћањем њеног суверенитета.
Суштински, да би неки ентитет имао елементе државности потребно је да има становништво, територију и да суверено спроводи власт на тој територији. Све власти у Србији од 2000. године, пасивно или активно, омогућавале су квази држави Косово да задобије те атрибуте, а народ су замајавали причама да Косово са звездицом није члан неких међународних организација. Да ли то значи ону фамозну да је «Косово изгубљено»?
Нипошто. Агресија на јужну српску покрајину Косово и Метохију од стране НАТО пакта и побуњених шиптара, довела је до ратних дејстава на овом подручју, а повод је био сада (и тада) врло упитни и по свој прилици инсценирани «масакар у Рачку». Током скоро тромесечне херојске борбе свих наших јунака који су се ставили на располагање отаџбини, највећа светска оружана сила НИЈЕ УСПЕЛА да крочи ногом на педаљ наше земље, већ је сукоб завршен потписивањем Војно-техничког споразума у Куманову и Резолуцијом СБ УН 1244 која гарантује наше власништво над покрајином Косово и Метохија.
Дакле, измећу Србије и њеених агресора потписано је ПРИМИРЈЕ, а не капитулација, те «Косово није изгубљено 1999.». Зашто је потребно да се у етар пуштају такве лажне и фаталистичке изјаве? Зато што се сваки оружани сукоб завршава мировним уговором, а то би, уз бројне шибицарско-језичке акробације требало да буде фамозни уговор о «нормализацији односа Београда и Приштине». Све власти од 2000. године својим чињењем и нечињењем су направиле да оквир за овај наводни уговор о «нормализацији односа» буде најнеповољнији за Србију и да се у тим немогућим условима тзв.Косову дају сви елементи државности. Потребно је још само једно – убедити народ да се потписивањем уговора о нормализацији, а заправно мировног уговора, «штити наш народ на КиМ» и да ће он спречити да се «ниједно дете више не врати у сандуку», што је равно патетици латино-америчких сапуница јер зашто онда не бисмо расформирали и полицију да се не би некој мајци полицајца «дете вратило у ковчегу».
Шта је, да је било памети, поштења и слободног одлучивања требало да се деси 2004. године, а нарочито 2008.? Када једна од страна наруши примирје, или се наставља рат, или се проглашава стање окупације спорне територије. Проглашавање окупације није никакво «признавање окупације» већ једини могући начин да се задржи право власништва над територијом, ако већ наставак рата са «реформисаном» војском по стандардима непријатеља из 1999. није могућ. Поред тога што статус окупиране територије има неких бенефита по становништво (суде судови матичне државе, не може се одузимати приватна својина и на њој градити Бондстил), окупација је привремена категорија и много боља од добровољног предавања непријатељу уз посредно признање да је Србија у том неправедном рату била агресор. Зато је онима који раде против интереса Србије и Кособа и Метохије «замрзнути конфликт» најгоре решење.
Приметно је да чак и меинстрим браниоци Косова и Метохије заобилазе у широком луку реч окупација, већ наивно траже укидање Брислеских споразума, поштовање Резолуције 1244, одбијање ултиматума и слично, иако се зна да тренутно у Србији не постоји, нити ће док га запад поставља, постојати председник који ће тражити укидање Брислеских споразума, а нарочито не онај за чије су власти исти потписани, и ако се зна да не постоји командант Кфора који ће дозволити повратак српске војске на КиМ према Резолуцији 1244.
Једино рационално, правно могуће и морално решење које наша генерација има капацитет да пружи јесте захтев Скупштини Србије да предложи Влади Србије да прогласи односно констатује «реалност на терену», а то је да постоји окупација јужне српске покрајине Косова и Метохије. Свет зна за такав случај, међународно право зна за такав случај, реалност зна за такав случај, а то је проглашење окупације дела Кипра од стране Турске 1974. године, што чак и фамозној Европској унији није сметало да постане једна од чланица.
Проглашење окупације није објава рата, напротив. Она се и проглашава тамо где нема активног отпора окупаторској власти, што је такође успела да оствари актуелна власт гушећи отпор наших храбрих Срба на северу КиМ. Престанак окупације се може десити на три начина – признавањем окупационих власти и одрицањем своје територије што нам великодушно нуде и убрзавају наши амерички и европски пријатељи, затим повлачењем окупатора са окупиране територије за шта је потребно време и промена геополитичких услова, и на крају – оружаном силом када се за то стекну услови.
Нека не брину испијачи макијата у уским панталонама у паузи «рада» у невладиним организацијама. На њих нисмо ни рачунали. А вероватно ће тада бити заузети букирањем места на точку неког авиона.
др Јована Стојковић
председник Покрета Живим за Србију
Објављено 27.1.2023.
