Рад са децом је рад са родитељима, васпитачима и наставницима.
Уколико заиста желимо да разумемо децу, изузетно је важно да се сетимо свог детињства, да вреднујемо дечија осећања, да им дозволимо да проживе све емоције. У раду са децом најчешће се сусрећем са тим да је дете сјајно, а да је “заказао” школски систем или неко од родитеља.
Што се тиче школског система, од почетка ковид пЛандемије, систем није “заказао” него је ОТКАЗАО. Када говоримо о учењу, оно се већ дуго своди искључиво на репродукцију градива. Учење са разумевањем је реткост у нашем образовном систему, јер нема критичког промишљања тамо где су ученици преокупирани великим бројем, често сувишних информација.
Међутим, оно што даје посебан печат од периода пЛандемије је чињеница да су сада и потребе деце апсолутно занемарене. Сада више није важно да ли дете може да дише, да ли и како се социјализује?!
Ужасавајућа је чињеница да се чак и деца са посебним потребама, епи нападима, инвалидитетом итд гуше под маскама а да нико од наставног кадра на то не реагује. Шта се десило са чињеницом да се бавимо хуманим послом, да су деца на првом месту, уважене колеге?!
И поред свих истраживања која говоре о штетном дејству маски, посебно за децу, поред чињенице да деца ретко обољевају, ви и даље ћутите чак иако се неки од вас слажу са мном. Дечије потребе више нису на првом месту, нема дечијих права сада када су апсолутно урушена, али се поштују онда када се деца без адекватне припреме одузимају од родитеља и “гурају” у хранитељске породице.
Шта срећем у својој пракси психотерапеута?!
Дође мама, жали се да је дете немирно или да неће да ради домаће задатке али ја на основу разговора са њом видим да је проблем у партнерском односу (лош однос између супружника) а да је дете одлично у контексту услова у којима одраста и живи. Или дође тата који се жали на презахтевну супругу (која “тера” сина да извршава неке кућне обавезе) док он, отац, што касније сазнајем у разговору, и то мало слободног времена које има после посла проводи тако што игра видео игрице?!
Рад са децом се већим делом своди на рад са родитељима. Улога родитеља у родитељству је кључна, зар то није тако логично?! Треба да будемо добар пример својој деци. Да бисмо то постигли, неопходно је да се ми као родитељи осећамо добро у својој кожи. Да бисмо се добро осећали у својој кожи за почетак је важно да се сетимо шта је оно што нас повезује, колико је важан контакт, поглед, додир, загрљај, дружење, игра. Важно је да наша деца виде да се родитељи воле, да су присутни у њиховом одрастању јер је то пут изградње здравог самопоуздања. Истина је да то увек није лако, да има разних бракова, породица, али можемо да покушамо да урадимо најбоље што умемо. Нема потребе за перфекционизмом, за савршенством јер то свакако не постоји. Довољно је да видимо своју децу, да их саслушамо.
Што је, признали ви то или не, изузетно тешко ако смо под маскама. Сви смо одговорни за то каква ће нам бити деца.
Тамара Брадић, Мастер психолог и психотерапеут у тренингу под супервизијом потпредседник Покрета Живим за Србију.
