Програм “привлачења страних инвенститора” субвенцијама , започео је 2006. године, пре пуних 16 година. О тада ту флоскулу слушамо и када треба да се хвали “економски тигар” и када треба да се прети да ћемо остати без истих.
Асоцијација просечог човека на ову “институцију” је рад за минималац у лошим уловима, иако тзв. инвеститори имају исплату плата и пореза на њих као једину обавезу. Са друге стране, највећи број људи и не зна колико нас њихово “привлачење” кошта.
Тако је, на пример, компнија Хенкел која је купила Мериму из Крушевца, за запошљавање 100 радника, добила 144 362 евра по раднику, док ће кинеска компанија Линглонг , добити 63 167 евра по једном раднику. Фабрика сокова Раух код Коцељеве која ће запослити свега 30 радника, добиће 73 333 евра по раднику. Просечна субвенција по раднику је у 2020. години износила 30 000 евра.
Колика је заправо вредност које су донеле фабрике и да ли има икаквих економских ефеката у нашу корист, осим раста појединих широким нардоним масама нераумљивих економских показатеља?
На страну што је невероватно да нико из Србије није способан да отвори фабрику сокова, већ да то морају да раде странци.
Инфо служба Покрета Живим за Србију
Објављено 23.4.2022.
