Материјал за јавну консултацију за израду текста нацрта закона о истополним заједницама
ПОДНОСИЛАЦ: ПОКРЕТ ЖИВИМ ЗА СРБИЈУ, ЧИЈИ ЈЕ ПРЕДСЕДНИК ДР ЈОВАНА СТОЈКОВИЋ
Дубоко поштујући сваког појединца и његова основна људска права, подсећамо да је Република Србија традиционална држава у којој се поштују традиционалне вредности, и да је брак дефинисан као заједница мушкарца и жене, а да је правно регулисање истополних заједница корак ка регулисању брака између лица истог пола. Ми, као браниоци права српског народа и права деце да расту у здравом окружењу и здравим приликама, сматрамо да је погрешно доносити предметни закон, посебно што своја права ванбрачни истополни парови могу и на друге начине остварити и да закон није неопходан.
За сва права која истополна лица желе да остваре у заједници, могу остварити и без новог закона, што доводи у питање сврху и смисао израде закона, посебно ако имамо у виду да се предмет и оквир правног регулисања не разликује од предмета и оквира регулисања брака – као институције.
Дакле, или је у питању намера да се управо овим законом уведе брак за партнере истог пола, који ће се само по називу разликовати од брака дефинисаног у Породичном закону Републике Србије, или је у питању корак ка томе, јер суштински нема потребе да се таква заједница уопште законом регулише. Емотивној вези није неопходан закон да би она опстајала, а правно регулисање појединих сегмента те емотивне везе, као што је однос дужника и повериоца поводом права на издржавање у истој тој вези, само то заједништво обесмишљава, јер ниједан закон не може боље и лепше уредити однос два емотивна партнера него што то они могу сами, а уколико дође до тога да се поставља питање ко је у односима издржавања дужник и ко је коме поверилац, долази и до разилажења, баш као и у свакој емотивној заједници у којој емоције престану.
Кренули бисмо од самог дејства и правних последица регулисања таквог партнерства.
Регистровани партнери по природи ствари свакако споразумно и заједнички одлучују о свим питањима од значаја за регистровану истополну заједницу, регистровани партнери имају право на поштовање породичног и приватног живота, итд. По природи ствари, они свакако и без закона имају право на све то, и сходно томе никакав закон није неопходан да се та питања стављају у правни калуп. Јасно је да ће било која и било каква заједница функционисати по принципу споразума и заједништва.
Регистровани партнери и по питању права на издржавање, своја права и обавезе регулишу споразумно, као што се то чини у заједницама мушкарца и жене. Ни у тим заједницама не одлучује ни закон ни држава о томе колико средстава за издржавање ће један партнер бити у обавези да да другом или обрнуто, а уколико дође до неслагања по питању издржавања, није животно логично да ту емотивну везу, по сили закона, сам закон форсира да опстане, и то тако што ће се донети одредба, како су партнери у обавези да издржавају један другог. То се не дешава ни у заједницама лица различитог пола јер је по природи ствари логично да када један партнер не жели да другог издржава, то неслагање не иде само, и та веза и по другим питањима није у складу, што резултира разилажењем.
У најави је да се то издржавање одређује према потребама повериоца и могућностима дужника издржавања, што има призвуке брачног односа. Сматрамо да су истополни парови пре свега емотивни парови, и да никако не могу бити поверилац и дужник један другом, те да те односе не би требало уопште закон да регулише и да је то непотребно. Питамо се, да ли је законодавац хтео да на мала врата прогура могућност закључења брачне заједнице између истополних партера чији однос само формално неће назвати браком иако суштински јесте брак?
Што се тиче регулисања имовинских односа, у регистрованој истополној заједници, сматрамо да ту правно регулисање није потребно, јер имовину коју стичу заједно, увек могу да упишу у јавни регистар са правом својине на једнаким уделима, као сувласници.
Право на наслеђивање, на које се заговорници доношења овог закона највише позивају, не би требало да буде проблем и у случају нерегистровања и нерегулисања односа у истополним заједницама, јер свако лице од навршене четрнаесте године има право да сачини ваљан тестамент, а такође сва пунолетна лица могу да закључе уговор о доживотном издржавању, као и уговор о поклону. Не видимо потребу да се било ко брине да ли ће лица у истополним заједницама бити ускраћена за право на наслеђивање, када за живота лица могу да питање наслеђивања врло ефикасно, правно регулишу.
Када говоримо о правима из социјалног и здравственог осигурања, морамо напомену чињеницу да су права на социјално и здравствено осигурање свима у Републици Србији ускраћена. Можда није време ни место, али није лоше направити нека поређења. Деца која нису вакцинисана немају право на социјалну помоћ у виду дечјег додатка, такође ни њихови родитељи немају права на родитељски додатак ако им сва деца нису вакцинисана. Имамо и примере у последњих годину дана да медицински радници одбијају да пружају помоћ лицима која уредно имају оверену књижицу само зато што је неко тако рекао, под изговором ванредног стања услед „епидемије“, а под велом права на заштиту здравља. Сматрамо да је неопходно да се прво омогући деци право на здравље, а не да се иста остављају на улици испред болнице, без права да им се пружи медицинска помоћ. О каквим правима на социјално и здравствено осигурање истополних партнера ми причамо када то право нису добила ни деца?
Сва питања која би се укалупила у закон, истополним заједницама дала би изглед и дејство брака, иако се вешто у јавности избегава да се регистроване истополне заједнице тако назову. По свему судећи, уколико би се у наш правни систем унела правна регулација ових односа, формалноправно у наш правни систем, на мала врата би ушетао институт који је и противзаконит, али и противуставан.
Брак је заједница мушкарца и жене, а овим се жели то оповргнути, што је нарочито опасно уколико имамо у виду да је закон о регистрованим истополним партнерствима само корак ка даљем омогућавањем закључења и самог брака, као брака по Породичном закону Републике Србије, али и усвајању деце, што је опасно. Деца уче по моделу и усвајају понашање од свог најближег окружења и не смемо заборавити да имају права и на мајку и оца, па чак и онда када немају своје биолошке родитеље, државе су дужне да им обезбеде адекватну замену, и то замену за оца (мушку фигуру у свом животу) и мајку (женско лице) и то је одувек било тако, то је природно и нормално и у складу је са природним правом сваке јединке и сваког детета.
Покрет Живим за Србију изричито се противи доношењу оваквог закона и спреман је да у евентуалној јавној расправи иступи са својим стручним аргументима.
ПОКРЕТ ЖИВИМ ЗА СРБИЈУ
ДР ЈОВАНА СТОЈКОВИЋ
