Мишљење детета

You are currently viewing Мишљење детета

(члан 65. Породичног закона)

  1. Дете које је способно да формира своје мишљење има право слободног изражавања тог мишљења.
  2. Дете има право да благовремено добије сва обавештења која су му потребна за формирање свог мишљења.
  3. Мишљењу детета мора се посветити дужна пажња у свим питањима која га се тичу и у свим поступцима у којима се одлучује о његовим правима, а у складу са годинама и зрелошћу детета.
  4. Дете које је навршило 10. годину живота може слободно и непосредно изразити своје мишљење у сваком судском и управном поступку у коме се одлучује о његовим правима.
  5. Дете које је навршило 10. годину живота може се само, односно преко неког другог лица или установе, обратити суду или органу управе и затражити помоћ у остваривању свог права на слободно изражавања.
  6. Суд и орган управе утврђују мишљење детета у сарадњи са школским психологом односно органом старатељства, породичним саветовалиштем или другом установом специјализованом за посредовање у породичним односима, а у присуству лица које дете само изабере.

Право детета проистиче из ратификоване Конвенције о правима детета. Члан 12. став 1. Конвенције одређује да ће стране уговорнице обезбедити детету које је способно да формира сопствено мишљење, право слободног изражавања тог мишљења о свим питањима која се тичу детета, с тим што се мишљењу детета посвећује дужна пажња у складу са годинама живота и зрелошћу детета.

Свако дете које је способно да формира своје мишљење има право и да га слободно изрази.

Да би дете било способно да формира своје мишљење има право да добије сва обавештења која су потребна детету да би формирало своје мишљење и слободно га изразило. Сва обавештења која се дају детету морају бити прилагођена његовој зрелости и годинама.

Мора се посветити дужна пажња мишљењу детета у сваком грађанском поступку или управном поступку у којима се одлучује о правима детета. Државни органи који воде поступак дужан је не само да слуша дете него да се његови ставови третирају озбиљно. Чак и када се донесе одлука супротна очекивањима и мишљењу детета, у тој одлуци се морају дати разлози због којих није усвојено мишљење детета. У одлуци суда, односно решењу органа управе мора бити наведено да ли је омогућено и на који начин да дете формира и изрази своје мишљење. Тако ће суд, пре развода брака његових родитеља, пре заснивања усвојења, или одлучивања у спору за заштиту права детета, о вршењу односно лишењу родитељског права узети у обзир и мишљење детета о томе. При томе је суд дужан да се увек руководи најбољим интересом детета. Члан 266. Породичног Закона.

Мишљење детета је релевантно у свим поступцима у којима се одлучује о његовим правима. Члан 12 став 2. Конвенције о правима детета одређује да дете има право да слободно изрази своје мишљење и да ће му посебно бити пружена могућност да буде саслушано у свим судским и административним поступцима који се тичу детета, било непосредно или преко заступника или одговарајућег органа, на начин који је у складу са процесним правилима националног закона.

Дете, које је навршило 10. годину живота, може се обратити суду или органу управе и затражити помоћ у остваривању права на слободно изражавање мишљења, и то: лично, преко дугог лица (родитеља, старатеља) или преко здравствене установе, социјалне установе, школе итд.

Из судске праксе…

„…После развода брака одлуку о вршењу родитељског права суд ће донети на бази свеобухватне оцене најбољег интереса детета. Ако је дете навршило десет година потребно је да се узме у обзир и његово мишљење…“ – Решење Врховног суда Србије рев. 123/2007 од 19.04.2007.

Адвокат Милина Дорић,
заменик председника Покрета Живим за Србију