(члан 65. Породичног закона)
- Дете које је способно да формира своје мишљење има право слободног изражавања тог мишљења.
- Дете има право да благовремено добије сва обавештења која су му потребна за формирање свог мишљења.
- Мишљењу детета мора се посветити дужна пажња у свим питањима која га се тичу и у свим поступцима у којима се одлучује о његовим правима, а у складу са годинама и зрелошћу детета.
- Дете које је навршило 10. годину живота може слободно и непосредно изразити своје мишљење у сваком судском и управном поступку у коме се одлучује о његовим правима.
- Дете које је навршило 10. годину живота може се само, односно преко неког другог лица или установе, обратити суду или органу управе и затражити помоћ у остваривању свог права на слободно изражавања.
- Суд и орган управе утврђују мишљење детета у сарадњи са школским психологом односно органом старатељства, породичним саветовалиштем или другом установом специјализованом за посредовање у породичним односима, а у присуству лица које дете само изабере.
Право детета проистиче из ратификоване Конвенције о правима детета. Члан 12. став 1. Конвенције одређује да ће стране уговорнице обезбедити детету које је способно да формира сопствено мишљење, право слободног изражавања тог мишљења о свим питањима која се тичу детета, с тим што се мишљењу детета посвећује дужна пажња у складу са годинама живота и зрелошћу детета.
Свако дете које је способно да формира своје мишљење има право и да га слободно изрази.
Да би дете било способно да формира своје мишљење има право да добије сва обавештења која су потребна детету да би формирало своје мишљење и слободно га изразило. Сва обавештења која се дају детету морају бити прилагођена његовој зрелости и годинама.
Мора се посветити дужна пажња мишљењу детета у сваком грађанском поступку или управном поступку у којима се одлучује о правима детета. Државни органи који воде поступак дужан је не само да слуша дете него да се његови ставови третирају озбиљно. Чак и када се донесе одлука супротна очекивањима и мишљењу детета, у тој одлуци се морају дати разлози због којих није усвојено мишљење детета. У одлуци суда, односно решењу органа управе мора бити наведено да ли је омогућено и на који начин да дете формира и изрази своје мишљење. Тако ће суд, пре развода брака његових родитеља, пре заснивања усвојења, или одлучивања у спору за заштиту права детета, о вршењу односно лишењу родитељског права узети у обзир и мишљење детета о томе. При томе је суд дужан да се увек руководи најбољим интересом детета. Члан 266. Породичног Закона.
Мишљење детета је релевантно у свим поступцима у којима се одлучује о његовим правима. Члан 12 став 2. Конвенције о правима детета одређује да дете има право да слободно изрази своје мишљење и да ће му посебно бити пружена могућност да буде саслушано у свим судским и административним поступцима који се тичу детета, било непосредно или преко заступника или одговарајућег органа, на начин који је у складу са процесним правилима националног закона.
Дете, које је навршило 10. годину живота, може се обратити суду или органу управе и затражити помоћ у остваривању права на слободно изражавање мишљења, и то: лично, преко дугог лица (родитеља, старатеља) или преко здравствене установе, социјалне установе, школе итд.
Из судске праксе…
„…После развода брака одлуку о вршењу родитељског права суд ће донети на бази свеобухватне оцене најбољег интереса детета. Ако је дете навршило десет година потребно је да се узме у обзир и његово мишљење…“ – Решење Врховног суда Србије рев. 123/2007 од 19.04.2007.
Адвокат Милина Дорић,
заменик председника Покрета Живим за Србију