Присилна, обавезна вакцинација и убрзана, некритички оријентисана дигитализација су две паралелне приче које суштински воде ка истом циљу а то је контрола становништва.
Условљено пелцовање је, такође, присилно. Свако условљавање је присила над људским организмом. Исто важи и за условљену дигитализацију, јер шта је него присила увођење таблета и укидање уџбеника.
Нећете ваљда слати децу у такве школе?!
Лутрија и награђивање за пелцовање је више него циркус и деградација сваког људског бића. Некима је то смешно, али разумем да је то тренутно једини механизам одбране.
Ово је време деградације и дехуманизације, моралног разврата и суноврата. Време креирања дигиталне парадигме која има за циљ потпуно обесмишљавање несавршености људског бића, несавршености у најпозитивнијем смислу, јер смо ми као људска биће савршени баш тако несавршени.
Већина осећа да нешто није у реду али не може да појми шта се дешава, што је разумљиво. Радило се на успављивању виших психолошких функција годинама.
Неки се буде са најавом треће дозе, нешто им постаје тесно, нелогично?! Ми смо још давно причали да ће дозирање трајати вечно. Нисте нам веровали.
Међутим, време цури, времена је мало. Свако наше не пружање отпора, може и већ нас много кошта.
Многи су уживаоци врлог новог света, неки од њих су зли, а неки несвесно или полусвесно раде шта им се каже, поносни што уопште имају прилику да мисле да су ОДГОВОРНИ за своје животе.
Најопаснији су неодлучни под изговором балансирања, они највише коче отпор овом злу.То су они којима је наводно све јасно, али прстом не би мрднули док не закуца на њихова врата. А већ куца. Ни то не виде, заузети су сређивањем шпајза.
Људи се плаше ОТКАЗА, као да је радити под оваквим условима неко рајско стање. Мисле да штите себе и своју децу својим немешањем у живот.
Средства манипулације су медији, технике застрашивање, дезинформисање и ријалити.
Тужно је и ружно све што нам се дешава.
Једини начин отпора је општа непослушност, међутим, још увек је много послушних као и оних који очекују да ће неко други све решити уместо њих.
Неће, нема другог. Други као подршка долазе тек када виде иницијативу, а оних који су конструктивни иницијатори је најмање.
Живот у градовима је већ постао неподношљив, а какав ће бити, ускоро ћете видети. Не кажем да брда нису опција, али желим да нам та брда буду избор у слободи а не да морамо да идемо како бисмо спашавали живу главу.
Тамара Брадић
Психолог и потпредседник Покрета Живим за Србију
