Мрачне душе назваше се патриоти

You are currently viewing Мрачне душе назваше се патриоти

„Развило се црно време опадања,
набујао шљам и разврат и пороци,
подиг’о се трули задах пропадања,
умрли су сви хероји и пророци. “

Ови пророчки стихови написани су 1910. године. Само две, односно четири, од Балканских ратова и Великог рата, од страшне голготе и херојског васкрса Отаџбине нам Србије. Судећи по данашњем времену и индивидуама које га „красе“, велики песник је био оптимиста. Радикални оптимиста, слободни смо рећи.

„Прогледале све јазбине и канали,
на високо подигли се сутерени,
сви проклети, сви подмукли и сви Мали,
постали су данас наши суверени. “

Довољно је погледати медије главног тока и највећи reality show, Скупштину која није ништа друго до обична брбљаоница. Као и, у крајњој консеквенци, сваки парламент широм света. Велики психолог Ф. М. Достојевски је казао да је човек луд кад му ненормалне ствари постану нормалне. По тој логици, са правом се можемо упитати да ли смо ми нормални као целина. Ово је, разуме се, реторичко питање. Да ли су нам геј параде постале нормалне? Јесу! Да ли нам је порнографија постала свакодневица? Јесте! Да ли нам је растурање породице као основне ћелије друштва нормално? Забога, јесте!

Шта ће нам тај терет? Та ми смо конформисти и егоисти! Постаће нам нормални бракови хомосексуалаца и усвајање деце од стране истих и сличне бласфемије… Ми смо, дакле, болесно друштво. Може нам се пребацити да смо песимисти, али ми стојимо на становишту О. Шпенглера да је оптимизам кукавичлук. Ако се икад – што је мало вероватно – вратимо на „фабричка подешавања“, психијатри ће имати пуне руке посла, што и није лоше – бар неко ће имати посла. Морали бисмо користити и псовке да окарактеришемо народ који вазда бира између два зла! Какав је то избор? Је ли то држава? Да ли треба бити академик да се схвати здрава сељачка логика – ови да оду, они да не дођу? С правом можемо рећи да је Србија провизоријум, али то није први пут, али ондашња покољења и данашња су као небо и земља. Као да нисмо исти народ. Да нас виде, наши прађедови би нас се одрекли и пљунули! Да ли неко верује да смо ми – овакви какви смо данас – способни да васкрснемо Србију? Да ли неко заиста верује да ће будуће Ајфон генерације да постигну то чудо? Па, у рову нема вај фаја, а може ли се замислити живот без интернета. Без Отаџбине, међутим, може.

„Закована петвековна звона буне,
побегао дух јединства и Бог рата,
обесисмо све празнике и трибуне,
гојимо се од грехова и од блата. “

Да све није тако црно, показују два примера; двоје младих људи и њихови саборци. То су др Јована Стојковић и Дамњан Кнежевић. Обоје су чврсти и одлучни и заиста верују у оно што говоре и чине. Прави српски народни трибуни. Мислимо да им се, за разлику од јалове „опозиције“ и инферналне СНС, може веровати. Њина досадашња дела то и доказују. Ваља нам споменути шармантну правницу Милину Дорић, која, осим шармом плени и храбрим беседама. Као што смо назначили, иза њих стоје саборци који чине прве, помало несигурне кораке, али су на правом путу да усправно ходају.

Ту МОЖДА постоји могућност новог васкрса васцелога српства. Да су на добром путу, говори и срамно хапшење др Стојковић и још четири даме. У Вучићево издајништво и кукавичлук смо навикли, али ово хапшење пред децом је брука и срамота. За Вучића знамо да нема стида, али се питамо како његови гласачи гледају у очи онима који то нису? „Мрачне душе назваше се патриоти“.

„Помрчина обухватила наше дане,
не види се земља наша худа,
ал’ кад пожар обухвати на све стране,
куда ћемо од светлости и од суда?“

Да не будемо осуђени на једином непристрасном суду на вечне муке, потрудимо се да угасимо пожар…

Задатак је јасан…

Жељко Кричковић