Press "Enter" to skip to content

Недељна колумна: Моралност (не)верујућих

Подела због догађаја који хоће/неће да се догоди у септембру, поприште је жестоких пројекција, оптуживања, идеализација, обезвређивања. Као да је цело друштво, или макар оно које је активно на друштвеним мрежама, упало у микро-психотичну епизоду карктеристичну за бордерлајн патологију.

Тако можемо чути, додуше на обе стране, немогуће генерализације и тврдње, попут оне да „ ниједна геј особа није починила злочин, ниједан атеиста“. На страну што се гуглањем од три секунде може доћи до опречних информација, интересантна ми је потреба да се испред ових сексуалних/идеолошких идентитета ставља префикс некакве моралне супериорности. И не би било први пут да атеисти упиру прстом у „несавршене“ вернике, вероватно сматрајући да је „грех“, који не признају, искључиво њихова јурисдикција.

Према ставовима неких верујућих људи у науци, у овом случају медицинској, постоји неколико нивоа људске спознаје – анимално- вегетативни који је независан од воље, научно-логички, филозофски, естетичко-уметнички, душевно-морални и духовни-верујући. Способност (душевно)моралног живљења могућа је свакој особи и зависи од његове слободне воље. Тако је могуће наћи морално истанчане атеисте, али и декларисане вернике који се неморално понашају ( примери попа са аудијем који вара жену, а који су у последње време преплавили мреже, верујем не случајно).

Карактеристично за све нивое, осим за духовно-верујући, јесте да њима у дубини влада страх од пролазности јер им се битисање завршава распадом телесности. То може индуковати страх (од живота), а самим ти и следствену агресију. Са друге стране, духовно-верујући човек, не негирајући животињско у себи, може много боље да га заузда, јер свој коначни циљ смешта у трансенденталну димензију.

На ком ћемо нивоу бити, није нешто што је „суђено“, нити „предестинирано“, нити нешто чиме се долази ексклузивном памећу. Велики умови попут Декарта „сводили“ су људско биће на мислеће, Кант на морално-разумско, а Фројд на нагонско. Чак и да достигнемо „ниво спасења“, нико не гарантује да ћемо на њему и остати, јер се човек целог живота бори, ако је тако слободно одлучио, да се одржи на највишем нивоу који га трансцендира.

Зато, драги твитераши и фејсбучари, није ли мало претенциозно да ми знамо ко је фарисеј, а ко разбојник на крсту.

Ово није релативизација греха, нити онога што Црква сматра грехом, већ позив да не покушавамо да знамо оно што само Бог зна јер Он има много јаче „изворе“ од твитер/фејсбук сведочења.

То су наша срца.

др Јована Стојковић.
председник Покрета Живим за Србију

Објављено 22.8.2022.