Press "Enter" to skip to content

Недељна колумна: Дигитална радна снага

Ниједном струковном удружењу, чак и да се огласи јавно на тему „таблетизације“ у предшколским установама неће бити дозвољено да утиче на спровођење дигиталне агенде.

Свако ко се нада да ће неко други то урадити уместо нас, родитеља, вара се, јер људи неће да ризикују свој посао нити да се конфронтирају са онима који спроводе дигиталну агенду и од вртићког узраста почињу са контролом и програмирањем нових генерација, односно нове радне снаге потребне за будуће послове.

Многи ће коментарисати у стручним круговима, писати научне радове или окачити неко саопштење али све ће то бити слабог одјека све док родитељи не схвате да једино од њих треба да зависи.

Бројна истраживања, научна, недвосмислено указују на то колико је седење и гледање у екран, посебно у периоду када се мозак развија и када је упијајући сунђер (а деци се сада намећу таблети и програмирање од треће године живота!) штетно за дечији раст и развој.

У сваком истраживању које сам прочитала, у неком делу пише о томе на који начин се могу смањити штетни утицаји провођења времена испред екрана. Дакле, ни једно истраживање не доводи у питање постојање штетних утицаја ни у једном тренутку. Гуглајте, читајте. Ради се о релевантним научним истраживањима, за која ме не би чудило да од неког тренутка и на ову тему буду цензурисана. Да не говоримо о изразито негативном утицају на очи, физичко здравље, проблеме у понашању (емоционалне и социјалне) учењу, спавању, развоју гојазности, порасту насиља.

Дакле, ако говоримо о етици оно што је кључно је НЕ НАШКОДИТИ. Ако има толико показатеља да време проведено У ЕКРАНУ (јер су деца коју видим заиста и физички у истом) изложена наведеним штетним утицајима, иако би то време могли да проведу на безброј других креативних и здравих начина (од боравка у природи до спорта, часова плеса и уживо дружења) онда је сасвим јасно да онај део родитеља којима је све ово јасно или затварају очи пред чињеницама или им је будућност деце у професионалном смислу (јер како ће радити и живети без екрана?!) важнија од психо-физичког здравља. Притом, као да сви заборављају да нисмо рођени са екраном и да учење програмирања треба одложити бар за старије разреде основне школе када су ученици развили могућност апстраховања и прешли са конкретног на формално операционални ниво развоја интелигенције по Пијажеу.

Програмирање од треће године, погодно и за децу која не знају слова?! О не, не! Чак и здрав разум каже НЕ!

Аутор текста: Тамара Брадић, психолог и психотерапеут

Објављено 31.8.2022.