Press "Enter" to skip to content

Нема ништа тајно, што не може бити јавно

Поводом сазнања да је Повереник за информације од јавног значаја и заштиту података о личности, проценио да је Медицински факултет у Београду незаконито обрађивао „ковид сертификате“ и потврде о вакцинацији својих студената, упутили смо представку Поверенику у којој смо навели да то исто чине образовне установе са подацима о вакцинацији деце.

Одговор Повереника у закључку указује да не само да имају права на то, већ имају и законску обавезу да траже потврду о вакциналном статусу детета.

У образложењу овог начелног одговора, сазнали смо да према члану 5 Закона о заштити података о личности, подаци се морају обраћивати „законито, поштено и транспарентно“, те молимо оног родитеља – законског заступника детета који зна на који начин, како и где се подаци о (не)вакцинацији његове деце чувају, складиште, деле, да нам се јави.

Постоји неколико дискутабилних чланова који одређују „законитост обраде података“, попут става 4 члана 12 који каже да „обрада неопходна у циљу заштите животно важних интереса лица на које се подаци односе или другог физичког лица“, као и става 5 истог члана, где се наводи да је „обрада неопходна у циљу обављања послова у јавном интересу“ и става 6 где је „обрада неопходна у циљу оставаривања легитимних интереса руковаоца или треће стране, осим ако су над тим интересима претежнији интереси лица на које се обрада односи“. И лаику је јасно да овакви субјективни и паушални „разлози“ за обраду података о личности могу бити моћно оружје у рукама оних који закон спроводе.

Члан 17 , став 1 истог закона, забрањује обраду којом се , између осталог, открива политичко, верско или филозофско уверење, а како се једно обично људско и уставно право на телесни интегритет лажима и спиновањем претворило у идеологију „антиваксерства“, могли смо да помислимо да ће нас овај члан сачувати од обраде вакциналних статуса нас и наше деце. Но, не лези враже, већ у ставу 2, наводи се да је обрада допуштена када је „неопходна у остваривању јавног интереса у области јавног здравља“.

Обавезна вакцинација деце и обрада њихових вакциналних статуса легализована је на „мала врата“ преко више закона и то, Законом о заштити становништва од заразних болести, Законом о предшколском образовању и васпитању, Законом о основама система образовања и васпитања, Стручно методолошким упутством за спровођење меге и превентивно-здравствене заштите деце у предшколским установама.

Са оваквим Уставним судом као и целим правосудним системом, јавним мњењем, „опозиционим“ и параопозиционим организацијама. слобода избора приликом вакцинације за децу, остала је још само реторичко питање.

Деци само остаје да порасту. И упишу медицину, наравно.

др Јована Стојковић,
председник Покрета Живим за Србију

https://odysee.com/@zivimzasrbiju:5/Jovana-U%C5%BEivo:f

Објављено 16.8.2022.