НЕУСТАВНОСТ УВОЂЕЊА ВАНРЕДНОГ СТАЊА У ВРЕМЕ ПЛАНДЕМИЈЕ

You are currently viewing НЕУСТАВНОСТ УВОЂЕЊА ВАНРЕДНОГ СТАЊА У ВРЕМЕ ПЛАНДЕМИЈЕ

Наредба о проглашењу епидемије заразне болести донета је 19. марта 2020. године, односно после датума проглашења ванредног стања, (Одлука о проглашењу ванредног стања донета је 15. марта 2020. године) тако накнадно донетим актом, не може да се оправда то што Скупштина није, наводно, могла да се састане. Поред тога у питању је подзаконски акт (акт извршне власти) и ни под каквим условима тим се актом, чак и да је донет пре доношења Одлуке о ванредном стању, не би могло зауставити поступање Народне скупштине, као законодавне власти.

Аргумент да је епидемија разлог за то што се Народна Скупштина није могла састати, отпада, јер је забрану окупљања на јавним местима увело Министарство здравља као орган Владе. Акт извршне власти, није могао да спречи окупљање народних посланика, не само зато што извршна власт то не може таквим актом да спречи, већ и због тога што се термин: „окупљање на одређеном простору“ не односи на Народну скупштину односно на народне посланике. Народна скупштина се ни по једном критеријуму не може сматрати јавним местом. Народна скупштина није „јавно место“ у смислу Наредбе, нити „простор“ јер је она институција, највише представничко тело, носилац законодавне власти. У Народној скупштини – Парламенту, не окупља се неодређен број лица, чији индентитет није одређен, већ народни посланици чији је број тачно одређен Уставом и који су по имену и презимену познати.

Услов да Народна скупштина није могла да се састане уопште није био испуњен и он је исконструисан одлуком саме извршне власти, или једноставније, извршна власт је лишила законодавну власт права, утврђеног Уставом, да уведе ванредно стање, чиме је дошло до својеврсног преузимања законодавне власти од стране извршне власти, што је противуставни акт.

Република Србија је према Уставном опредељењу, држава владавине права.– Устав Републике Србије члан 1. Овај принцип условио је да Устав пропише правила и принципе и за изузетне ситуације и да унапред утврди оквире поступања органа државе које је потребно предузети да се избегну и што више умање штетне последице , у погледу надлежности, формалних поступака, услова и претпоставки за проглашење и границе мера које се не могу прекорачити.

Неочекиване ванредне околности изискују одређене мере како би се заштитио државни поредак и грађани. Управо тада, проглашава се ванредно стање, а то подразумева и увођење посебног правног режима у коме се одступа од уставних начела, али посебном режиму може се приступити само када су испуњене одређене претпоставке и то у строго регулисаном поступку. На тај начин се спречава олака суспензија права и слободе и одступање од принципа поделе власти.

Устав предвиђа да „када јавна опасност угрожава опстанак државе или грађана, Народна скупштина проглашава ванредно стање“ – Устав Републике Србије члан 200 став 1.

Када Народна скупштина није у могућности да се састане, мере којима се одступа од људских и мањинских права може да пропише и Влада уредбом, уз супотпис председника Републике. – Устав РС члан 200 став 6.

У редовном стању и редовним околностима правни систем функционише према устаљеном реду, уз примену уставних норми и законских правила, а она људска права и слободе, зајемчена уставом, штите се апсолутно у пуном свом обиму. У ванредном стању су, међутим, дозвољена одступања од појединих људских права и слобода зајемчених Уставом. – Устав РС члан 202.

За случај ванредног стања и у том смислу ограничавања права и слобода, Устав поставља услов и стандард да то одступање од људских права и слобода мора бити сразмерно – Устав ово прописује у члану 202 став 2, у ком је прописано да права могу да се ограниче само у оном обиму који је неопходан. Устав Републике Србије не дозвољава да предузете мере у време ванредног стања одступе од одређених зајемчених права, и изричито наводи да су то, између осталих: права на достојанство, право на слободан развој личности, право на живот, права на неповредивост физичког и психичког интегритета, права која се тичу поступања с лицем лишених слободе, право на правично суђење, права која се односе на правну сигурност у казненом праву, право на држављанство, слобода мисли, савести и вероисповести, слобода мишљења и изражавања и друго.

Надлежност Народне скупштине да донесе одлуку о проглашењу ванредног стања спада у њену изворну надлежност, када Народна скупштина није у могућности да се састане, одлуку о проглашењу ванредног стања доносе заједно, супотписују, председник Републике, председник Народне скупштине и председник Владе – Устав члан 200 став 5.

Проглашење ванредног стања детаљно је уређено и прецизирано Законом о одбрани, по овом Закону, предлог Народној скупштини за проглашење ванредног стања заједнички подносе председник Републике и председник Владе. И предлог за укидање ванредног стања, када престану разлози због којих је ванредно стање проглашено, Народној скупштини заједно подносе председник Републике и председник Владе. – Закон о одбрани члан 93. став 1.

Устав Републике Србије одређује и да се Народна Скупштина за време ванредног стања састаје без позива, као и да се суспендују уставне одредбе које уређују редовна и вандредна заседања Народне скупштине. – Устав члан 106. став 1, 2 и 3. Устав изричито забрањује распуштање Народне скупштине за време ванредног стања.

КАДА СЕ НЕ МОЖЕ УВЕСТИ ВАНРЕДНО СТАЊЕ?

Ванредно стање по Уставу не може се увести чак и да је угрожена безбедност државе и њених грађана, већ се може увести само када је угрожен њихов опстанак. – члан 200 став 1 Устава Републике Србије

Претпоставке за увођење и проглашење ванредног стања подведени су у уставу под појам „јавна опасност“. Устав није навео случајеве који се могу подвести по појам „јавна опасност“ која мора постојати да би се прогласило ванредно стање. Устав није одредио које околности морају постојати да би се могло сматрати да Народна скупштина није у могућности да се састане.

Приликом процењивања испуњености услова за проглашење ванредног стања треба најпре истаћи праксу Европског суда за људска права, који се у више наврата бавио овим мерилима. Према пракси Европског суда за људска права „јавна опасност“ постоји уколико су испуњени следећи услови:

  1. Опсасност мора бити стварна или неминовна
  2. Дејство опасности треба да осети цело становништво (овај услов не треба схватити у апсолутном значењу, будући да пракса Европског суда допушта да опасност прети смао делу становништва, када се мере дерогирања људских права могу односити само на тај део државне територије)
  3. Мора бити угрожен наставак организованог живота заједнице (конкретније овај услов је испуњен уколико постоји угрожавање интегритета становништва, територијалног интегритетаа државе или је угрожено функционисање државних органа)
  4. Криза или опасност морају бити ванредног карактера тако да примена редовних мера или ограничења није довољна за успостављање нарушеног јавног поретка.

У вези са конкретним чињеницама које су претходиле проглашењу ванредног стања у Републици Србији, Уставни Суд констатује следеће:

Прво, Народна Република Кина је 31.децембра 2019. године обавестила Светску здравствену организацију о појави пнеумонија изазваних вирусом који је касније назван COVID-19, а Светска здравствена организација прогласила је пандемију заразне болести COVID-19 11.марта 2020. године.

Друго, у том тренутку о карактеристикама заразне болести COVID-19 светска медицинска наука и струка нису располагале валидним и поузданим подацима (нпр. типичним симптомима вируса, природом вируса, начином на који се он шири…) што занчи да се радило о потпуно непознатој заразној болести која се ширила готово неконтролисано.

Уставни суд није могао да појаву заразне болести прогласи као „јавну опасност која угрожава опстанак државе или грађана“ и није могао да закључи да у том погледу постоји ова претпоставка за увођење ванредног стања. Уставни суд се определио да процењује нешто што не спада у његову „експертизу“ и истакао да се радило…“ о потпуно непознатој заразној болести која се ширила готово неконтролисано“ те да је „већ било заражених и у Србији, … са тенденцијом пораста броја заражених, а извештаји медицинске струке и службе указивали су да се вирус шити непредвидивом прогресијом и да представља опасност највишег степена ризика по живот и здравље грађана…“ што се могло сматрати према ставу Уставног Суда, „јавном опасношћу која угрожава опстанак државе и грађана“ а што је услов за увођење ванредног стања.

Интересантно је то што се Уставни суд, разматрајући иницијативе за оцену уставности и законитости Одлуке о проглашењу ванредног стања, нашироко бавио капацитетом здравственог система, здравствене културе грађана, менталитетом, старосном структуром нације, карактеристикама здравља, те ситуацијом изазваном вирусом у другим земљама, али није могао да се упушта у оцену капацитета Народне скупштине и испуњености услова да се Народна скупштина састане што је свакако ближе његовим сазнањима и могућностима.

Уставни суд је морао сам, по својим овлашћењима да покрене и спроведе поступак оцене уставности, јер је ванредно стање уведено без разумног образложења, како у погледу оправданости тако и у погледу поступка – када је заобиђена уставна надлежност Народне скупштине чиме је поремећена цивилизацијска уставна тековина о подели власти. На тај начин је Уставни суд начинио опасан преседан по владавину права.

Адвокат Милина Дорић
Заменик председника Покрета Живим за Србију