Зашто је истина тешко прихватљива апсолутној већини?!
Ево шта лично мислим, па просудите сами…
Без обзира што ослобађа, истина је сурова и показује нам колико смо рањиви и грешни и готово свима је лакше и прихватљивије да живи по правилима масе, у илузији или/и лажи, него да се суочи са огољеном и суровом истином и схвати да смо овде само у пролазу и духовном сазревању.
Практично нам је душа заробљена у телу (оклопу) и некако временом она прихвати тај оклоп и одбија да прихвати истину…
Оног момента када душа поново почне да схвата да тежи ка слободи, која јој је обећана када доврши своју фазу сазревања, тада смо на „клацкалици“, јер тада душа жели ван тела (жури јој се), али не може тек тако да се ослободи оклопа у којем се налази…
Многи тада почну да пате или да се разбољевају, неки одлуче и да одустану од себе, не схватајући да тиме повређују и своју душу и да се тако не ослобађају наметнутог оклопа, него улазе у нови, много тежи, који се зове проклетство и да у тај нови оклоп завијају и све себи блиске душе…
Шта је решење?!
Нисам сигуран да знам, али пронаћи баланс између коначне слободе душе и времену у периоду сазревања душе у оклопу у којем је иста заробљена и умети носити тај оклоп, а то се може учинити искључиво суочавајући се са истином, колико год непријатна била и колико год нам рушила илузије о нама самима…
Суочени са истином, а са друге стране, спремни да свој оклоп (свој крст) носимо док не дође време да га одложимо, вратимо земљи и винемо се у висине, јачамо и енергетску снагу своје душе и доприносимо прихватању и ширењу истине!
Жељко Частван
