Дакле, оно што јесте битно, колико год да се чини да није лако јер заиста и није, јесте промишљање. Разумети сваку ситуацију у друштву, сваки феномен на тај начин да ни један део не остане немислив.
Све ово што се тренутно дешава у свету и рефлектује на нашу државу треба да се посматра из једне шире перспективе, без афективног реаговања.
Не да бисмо успорили, већ да бисмо покушали да евентуално утичемо на промену стања у свету.
Убрзати процес подразумева сагледавање истог из различитих перспектива без упадања у или/или конструкције.
Сада је више него инача важно мислити у интензитетима, и размишљати који су то субјективитети који нас одређују.
Ален Бадју говори о три врсте субјективитета: Западни субјективитет, субјективитет жеље за Западом и Нихилистички субјективитет.
Западни субјективитет (субјективитет средње класе) функционише захваљујући једној противречности. Западњаци су самозадовољни и арогантни, поставили су сами себе за изумитеље модерног начина живота и имају доживљај да су власници света. С једне стране су вођени том ароганцијом а са друге стране их води страх да ће изгубити своје ситне привилигије.
Субјективитет жеље за Западом подразумева вечиту тежњу за “Западним благостањем”, које се на све могуће начине заиста представља као благостање. И ово је један од већих проблема јер је већина заиста срасла са овим субјективитетом, вечито гладна Запада, зачарана идејом да нам Запад нуди само добро.
Нихилистички субјективитет, подразумева жељу за осветим и деструкцијом која иде у пару са жељом за одласком и опонашањем. Овај нихилизам се наизглед ствара насупрот жељи за Западом, али то је зато што је жеља за Западом њен скривени фантом. Да није тако, да жеља за Западом није скривени фантом, не би ни било жеље за осветим већ би се размишљало о сасвим новој позицији.
Оно што јесте кључно је што два субјективитета (субјективитет жеље за Западом и нихилистички субјективитет освете и деструкције) гравитирају ка Западном субјективитету, “окрећући се позитивно или негативно ка њему без конкретне заједничке побуне која би организовала перспективу другачије структуре света.” (Бадју)
Дакле, поента јесте у промишљању и налажењу начина да превазиђемо субјективну победу која је тренутно на страни глобалног капитализма – а то је да смо доведени у ситуацију да не видимо алтернативу. Решење није у реактивним субјективитетима, изгледа да нам је потребан нови начин реаговања.
За нови поредак у свету, а онда и код нас је потребно много више од импулсивног реаговања које често и разумљиво долази из немоћи.
Тамара Брадић, потпредседник Покрета Живим за Србију
Објављено 3.5.2022.