Press "Enter" to skip to content

О референдуму из угла контролора

Прошло је више од недељу дана након одржаног референдума. Сматрам да су се сада слегли утисци, да се глава довољно охладила и да је могуће објективно сагледати цео догађај. Пишем као активни члан покрета Живим за Србију и као контролор на одржаном референдуму.

Прво бих хтео да кажем да потпуно разумем разочарење, љутњу, бес, осећај безилазности и очај код свих људи који су тог дана изашли на референдум и заокружили НЕ. Међутим, да ли је баш све игубљено након ове референдумске крађе? Наравно да није. Надам се да разумете да нисам луд да овакав резултат сматрам победом, али видим да је овај резултат озбиљно уздрмао многе глобалистичке плаћенике. Чак је ангажован и тренутно најактуелнији скретничар са битних тема. Замислите само три дана након крађе на референдуму, један човек је петицијом успео да натера власт у Србији да одустане од посла са Рио Тинтом.

Овај текст пишем инспирисан највише видеима са јутјуб канала Србија глобал. Наиме, људи који раде на реализацији програма на овом каналу, жестоко су напали тим окупљен у коалицији „Суверенисти“.
Разумем да је сада „најбитније“ да се пронађе и разапне кривац за овакав пораз на референдуму. Не одобравам и не сматрам прикладним овако агресиван напада на нас, који смо у датом тренутку и околностима дали свој максимум да заштитимо изборну вољу грађана. Да ли је тај наш ангажман и максимум био довољан, очигледно да није. Покрао нас је целокупни државни апарат уз помоћ опозиционих лидера који су или игнорисали питање реферндума или позивали на бојкот и медија који буквално нису једну нашу реч пренели, ни пре, а ни после референдума.

О идеји бојкота референдума већ је довољно рекла др Јована Стојковић и објаснила зашто је бојкот био бесмислен.

Александра Шаргића и Игора Милосављевића и даље сматрам саборцима у овој борби против глобалистичког олоша и баш због тога пишем не само њима, већ свакоме ко види ко је главни непријатељ данас у Србији.

До пре две године и ја бих највероватније исто реаговао као и ви, међутим после две године искуства и покушавања да се одређене политичке идеје промовишу у условима у којим ми то радимо, тврдим да је овакав напад на нас пре свега непромишљен и исхитрен. Покренути, већ педесет пута изваране, разочаране и скептичне према свему и свакоме људе, је ђаволски тежак посао. Поготову ако су медији затворени за све теме које покушавате да промовишете. И тај део људи који се прикључи и покуша нешто да уради врло брзо одустаје. Не кривим их, неки се упалаше за посао и егзистенцију, неки не виде више интерес, други схвате снагу противника и мисле да је бессмислено пружати отпор.
Дакле остали смо ми, који нисмо одустали који и даље верујемо у нашу идеју и причу. Активирали смо све снаге које смо имали на свим мрежама којима имамо приступ. Почели су да се прикључују људи са свих страна, пријављивали се да буду контролори, делили летке, делили наше садржаје на мрежама. Створила се једна енергија које није било јако дуго, око конретне ствари, а то је референдум.

Онда се догодила и та крађа, а ми смо почели да се понашамо управо како је лопов и желео. Тако је, тражимо кривца међу нама, и наравно да ће то бити суверенисти јер они су били и најгласнији.

Уместо таквог става и наступа хајде да смиримо лопту и погледамо још једном шта смо заједно постигли.
Ја сам схватио да смо само идејом, напорним радом и ангажовањем сви заједно успели да анимирамо и подстакнемо 800.000 људи да изађу на референдум и бране Устав републике Србије. Када кажем ми, мислим на све политичке покрете, јавне личности и појединце, адвокате, твитераше, јутјубере и многе друге. Уједињени смо покренули армију од 800.000 људи и озбиљно пољуљали самопоуздање противника. Овакав резултат смо постигли без једног јединог минута на мејнстрим медијима. Да ли сада треба да одустанемо и заратимо између себе? Знам коме би то највише одговарало. Зато је и даље позив да се уједињујемо, да нас буде још више, да будемо још јачи. Да превазиђемо те дечије болести „ е што нисте сад ово или оно“.

Зато што тренутно још немамо довољно снаге за то о чему сви мислимо, морамо још да ојачамо, ето зато, рођаче, нисмо урадили ово или оно. Зато што нас не бране стране силе и хвала Богу да је тако. И немамо подршку страних амбасада, боримо се сопственим снагама и једва чекају да им истрчимо на зицер. Морамо мудро, полако и истрајно и доћи ће и тај резултат. Сетите се само осећаја након референдума кад су кренули да стижу резултати са бирачких места на којима смо имали контролоре. Да баш тај осећај да смо близу победе, чак и у оваквим условима, нада да можемо све да их победимо. И победићемо, само да наставимо да се уједињујемо и растемо.

Саборност као кључ успеха.

Велибор Васовић
Покрет Живим за Србију

Објављено 25.1.2022