Док се људи који се истински боре за људска права и права наше деце маргинализују, дискредитују и етикетирају, за то време се они који немају довољно храбрости да се директно супротставе систему, медијски промовишу како би створили код народа илузију лажног растерећења.
Нису хероји они лекари и психотерапеути који пар месеци пред пензију или тек после годину дана озбиљног малтретирања народа и фабриковане пЛандемије скупе храбрости да говоре истину, и да се шлихтају једни другима.
Нису, посебно зато што у својим јавним наступима не спомињу своје млађе колеге који о томе говоре без калкулисања од почетка.
Хероји су људи који о томе говоре од марта месеца, неки и далеко пре марта! Свесни чињенице да могу да остану без посла, свесни да ће покушати на разне начине да их дискредитују и прогањају, што су и радили.
Још на почетку пЛандемије јавно сам се огласила против ношења маски код деце, док су колеге, које се сада напрасно залажу за релаксацију мера, срамно ћутале. Убрзо сам била упозорена да не треба јавно да говорим о томе да не бих остала без посла. Тада ми је било јасно колико су свима нама, који се усудимо да преиспитујемо ситуацију која нам је наметнута, ускраћена основна људска права.
Др Јована Стојковић и Покрет Живим за Србију су од почетка овог циркуса моја једина истинска подршка. Међутим, никог од нас не позивају у званичне медије, јер су свесни чињенице да бисмо рекли много више од онога што одговара званичном наративу и пробудили успавани народ.
Испред Покрета Живим за Србију говорила сам и на конференцији за медије 12.11.2020. испред Народне скупштине а поводом Закона о изменама закона о заштити становништва од заразних болести.[1]
Говорила сам и обавезном ношењу маски за децу која су старија од четири године и о психолошким ефектима те сулуде одлуке.[2]
Колеге који се тек сада оглашавају, раде то зарад личне промоције и њихови наступи су контролисани. Да мало растерете овај напаћени народ, да народ заборави на сиромаштво, економску кризу и глад, како материјалну тако и духовну.
Хлеба и игара, „опуштање и путовања“.
Нико се не пита од ког новца ће да путује овај народ и докле може да „добаци“ сада када је већина остала без посла?!
Па, да…то је у елитним круговима стручњака небитна тема! Сувише је болно да џепови пуни новца гледају у сиромаштво?!
Не, неће нам бити боље док најугроженијем међу нама не буде добро! Нити ће нам бити боље док искључујемо једни друге зарад личне промоције.
Тамара Брадић
Мастер психолог и психотерапеут у тренингу под супервизијом
Потпредседник Покрета Живим за Србију
