Устав Републике Србије у члану 39. прописује следеће:
„Свако има право да се слободно креће и настањује у Републици Србији, да је напусти и да се у њу врати.
Слобода кретања и настањивања и право да се напусти Република Србија могу се ограничити законом, ако је то неопходно ради вођења кривичног поступка, заштите јавног реда и мира, спречавања ширења заразних болести или одбране Републике Србије.
Улазак странаца у Републику Србију и боравак у њој уређује се законом. Странац може бити протеран само на основу одлуке надлежног органа, у законом предвиђеном поступку и ако му је обезбеђено право жалбе и то само тамо где му не прети прогон због његове расе, пола, вере, националне припадности, држављанства, припадности одређеној друштвеној групи, политичког мишљења или где му не прети озбиљно кршење права зајемчених овим уставом.“
То даље значи да се евентуално ограничење слободе кретања може ограничити само ЗАКОНОМ, и то онда када је неопходно, а не Уредбом којом је уведена ковид пропусница. Уредба је подзаконски акт, што значи и ниже правне снаге у односу на закон.
Слобода кретања је право које је загарантовано и многим међународним актима, а како се основна људска права непосредно примењују, јасно је да ово право тако како гласи мора да се поштује.
Адвокат Милина Дорић
заменик председника Покрета Живим за Србију
Објављено 14.12.2021.
