Колико често себе питамо како нешто видимо или како нешто чујемо?
Углавном себе то не питамо јер смо данас преокупирани информацијама.
Теорија каже да је опажање непoсредно сазнање о појавама око нас помоћу чула (вид, слух, мирис, укус, кожа) и да човек може да направи избор тј. селекцију на које дражи ће одреаговати.
Колико год човек не реаговао на неке дражи, а дражи биле присутне у простору, он ће их запазити као целину и на основу свог искуства, даће смисао тим појавама.
Опажање јесте субјективно одражавање објективног света преко чула. Ово каже званична наука, општа психологија.
Када све ове чињенице повежемо са данашњом искривљеном реалношћу, шта добијамо?
Добијамо суштину – на нас делују информације које скрећу пажњу на једну једину појаву – ковид инфекцију.
Ако се реалност криви, искривиће се и наше опажање те реалности.
У почетку, ако видимо да се реалност „криви“, можемо да се сетимо како је било раније (помоћу стеченог искуства) и можемо да се одупиремо.
Касније, наша чула су толико заптивена „новом“ нормалношћу, да почињемо да се навикавамо на наметнуто и све се теже и теже одупиремо…
После извесног времена, више се не одупиремо, већ то што нам нуди околина прихватамо као једну једину могућност.
Опажање је субјективно. Међутим, у 2021. ми имамо и реалност која је субјективна – није објективна јер ју је кројила мала група људи.
Оно што видим јесте да сви који су разрађивали овај утицај „нове“ нормалности на живот обичног човека, били су врло темељни, позабавили су се сваким сегментом да случајно „стара“ нормалност не „процури“ у нову нормалност већ да јој се брише сваки траг…
У заборав иде:
Школа која се дешавала и на путу од куће до школе и на великом одмору. Школа је сада само информативна категорија. Дете седи испред рачунара и треба да усвоји информацију.
Утакмице на којима су се људи скупљали да дају себи одушка и да имају неку активност. То је сада игра играча без публике и бесмислено бележење резултата.
Сва литература која не садржи ковид утицај иде у заборав и увелико се спрема литература из свих области која је деформисана тј. проширена за нова поглавља.
И још много тога.
Да ли је могуће изаћи из „нове“ наметнуте реалности и нешто предузети?
Верујем да је могуће и зато вас позивам да се укључите свим својим чулима и да добро ослушнете – шта је заиста добро за вас, а шта вам се намеће да је добро за вас.
Пружимо отпор кривљењу реалности и кренимо путем истине. То је могуће ако се сложимо и ако не паметујемо него деламо.
Др Марија Николети,
лекар и психотерапеут
