Основна ћелија друштва на маргини политичког врха

You are currently viewing Основна ћелија друштва на маргини политичког врха

Поштовани читаоци, сви смо сведоци да у Републици Србији не постоје јаке институције за јачање породичне политике. Рад неких институција је више контрапродуктиван и наноси штету породицама кроз доношење штетних закона инструисаних од стране ЕУ.

Постоје центри са социјални рад чија је обавеза очување угрожених породица. Нажалост, њихов рад се свео на одузимање деце сиромашним породицама, која се додељују хранитељима уз новчану помоћ. Овај тренд је постао активнији нарочито од 2016. године након доношења новог закона где се ЦЗСР омогућавају већа права. Деца одузета својим биолошким родитељима се додељују и странцима који имају право да усвоје српску децу и њима се тада губи сваки траг.

Наравно наша влада на челу са премијерком која је хомосексуалне орјентације, не чини ништа да дође до побољшања ситуације, напротив, труди се да уведе извитоперено сексуално васпитање у наше школе. Овим текстом немам намеру да критикујем постојећи систем јер је то сасвим лако. Потрудићу се да представим идејна решења за која ћу се борити у будућем периоду.

1. Српска власт користи разне покривалице за своје антипородичне законе. Највећа од свих је новчана надокнада породиљама за прво, друго, треће и четврто дете. Услов је уредна вакцинација деце. Сада ћемо видети како то у пракси изгледа.

ПРВО ДЕТЕ 100.000 ДИН ЈЕДНОКРАТНО
ДРУГО ДЕТЕ 240.000 ДИН НА 24 РАТЕ
ТРЕЋЕ ДЕТЕ 288.000 ДИН НА 24 РАТЕ
ЧЕТВРТО ДЕТЕ 432.000 ДИН НА 24 РАТЕ

Мора се признати да делује импозантно и коректно. Али, хајде да видимо како ствари у пракси функционишу.

Знамо да се долази до све тежег остваривања емотивних контаката међу младим људима. Све тежим одлукама о ступању у брак и формирању породице. Тај тренд се погоршава упркос све већем достигнућу технике и лакшег и бржег начина комуницирања. У Србији живи преко 300.000 неожењених мушкараца преко 30 година старости. Већина њих неће добити ниједно дете. Уколико ипак дође до брака, с обзиром да су већ у позним годинама и да је иста ситуација и са женама које се данас касније удају него раније, могуће да ће добити прво дете, можда и друго. Ретко која породица ће се у касним тридесетим одлучити за треће дете без обзира на висину новчане помоћи. Да оставимо сад по страни људе који нису у вези,да обратимо пажњу на младе запослене који су у емотивној вези. Први проблем за стварање породице је новац. 100.000 динара им неће помоћи. Неће бити окидач и сатисфакција. Међутим ако би ишли обрнутим путем постављајући ствари како треба, имајући на уму да највише новца треба за започињање заједничког живота и обезбеђивање неопходних ствари за прво дете, додатак од 432.000 динара би итекако подстакао ступање у брак. Од тог новца је довољно обезбедити све неопходне ствари за дете и кућни намештај. У тој ситуацији млади би се лакше одлучили за друго дете јер све имају од првог детета и овај пут би добили новчану помоћ од 288.000 динара са којoм би већ могли да купе скроман ауто за потребе четворочлане породице. За одлучивање на више деце следећи новац неће бити пресудан, али је свакако добро дошао. Логично је да не можете добити треће дете ако нисте добили прво и друго. Када су обезбеђене основне ствари за живот помоћ за треће дете од 240.000 је коректна. Прича о подстицају за треће дете у земљи у којој млади људи испод 30 година у најбољој снази нису у браку је велико лицемерство.

2. Највећи проблем у Србији што се тиче заснивања породица је дуго школовање. Маратонско школовање. Нажалост, после тога долази до маратонског тражења посла који по дифолту мора бити угледан с обзиром на образовање. Нека своја посматрања и ставове сам креирао трагајући на ову тему у разним земљама и покушаћу да спојим најбоље могуће решење за младе у Србији. Морам одмах да нагласим да што су људи сиромашнији, имају више деце. То су чињенице.
Школство би требало ускладити са школством у САД. То је једина западна земља у којој је просек деце у породици троје. Деца крећу у школу као и наша у предшколско са 6 година. То им се рачуна као први разред. Оцене су у првим разредима (зависи од државе), обично описне. Након завршене основне школе настављају средње образовање које је обавезно (high school). Са 18 година су способни за просте послове уз евентуални краћи курс из области запослења. Обично се наставља даље и иде на колеџ 3 године. Колеџ је уско струковно базиран тако да особа са 21 годином када заврши школовање може себи да приушти боље радно место, уједно има и уско стручно знање. Они имућнији се даље усавршавају, али то је реткост. Имамо младе људе са високим образовањем и знањем спремне за рад. До 25-6 година се обично, као што природа налаже, створи и емотивна веза која лако у тим годинама резултира браком, аутоматски и првим дететом у скоријој будућности. Мислим да није потребно да објашњавам како ствари стоје код нас потом питању и шта је потребно мењати.

3. За олакшање породичног живота, породични људи са малом децом би морали да уживају одређене привилегије у друштву. Код нас су привилегије да трудница има предност у реду на каси и у банци. И то је добро, иначе да није по закону питање je шта би било. Имамо ситуацију у Мађарској да жена са троје деце има обезбеђено бесплатно паркинг место. Апсолутно би морале да се донесу одређене привилегије које не коштају државу, а помажу родитељима са малом децом.

Неке од могућих мера су:

  • Предност у редовима
  • Паркинг место
  • Бесплатан превоз за децу
  • Предности у зградама у виду коришћења заједничких просторија
  • Једнообразовни школски систем као што смо га имали некад (могућност наслеђивања књига од старијих ученика)
  • Смањење обимности градива у нижим разредима омогућило би родитељима више времена а самим тим и могућност за проширење породице.
  • У нижим разредима униформисање ученика би смањило додатне трошкове за куповину нове гардеробе која погађа сиромашније слојеве друштва.

Ове и сличне мере би свакако показале поштовање државе према младим родитељима.

4. Сви знамо колико се прича како за годину дана због абортуса нестане један град средње величине у Србији.Абортус је свакако ствар избора и слободе, мада је пре пар месеци у Пољској забрањен. Свакако би требало порадити на едукацији омладине путем медија о штетности абортуса по физичко и психичко здравље. Све више младих парова не може да има децу. Када су у питању жене велика већина је последица абортуса по неколико пута.

5. Богате земље ЕУ имају најмањи прираштај у свету. Немачка и Француска и поред свих миграција комплетних породица, имају проблем. Исто је и са скандинавским земљама. Међутим то су озбиљне државе каква би требала да буде и наша и решавају проблем како год могу. Шведска раширених руку прима вишедетне породице и додељује им одмах социјалну помоћ, док Немачка ради брзу асимилацију досељеника и миграната. Србија није земља која би могла да ради ни једно ни друго, али је земља која може обезбедити свакој жени која није њен држављанин одмах наконступања у брак са српским држављанином моментално држављанство.

За побољшање наталитета у Србији нису довољне мере већ формирање министарства. У том случају би се створила могућност сарадње са земљама које генетски увек имају вишак женске популације. Неке од земаља су Русија, Украјина и Пољска. У Србији је благи вишак мушке популације. Уз озбиљне политичке потезе и привилегије које би владале у Србији, демографска разлика би могла бити поправљена узајамном сарадњом.

Пејовић Милан,
дипломирани менаџер,
председник Одбора за породичну политику
Покрета Живим за Србију