Отуђивање деце је злочин

You are currently viewing Отуђивање деце је злочин

Члан 8. Европске конвенције о људским правима у светлу права детета

Право детета да одржава личне односе са родитељима је основно неприкосновено право сваког детета али и сваког родитеља.

Европски суд за људска права је богат праксом заштите права детета. Сведоци смо да све чешће један родитељ отуђује децу од другог родитеља и да му у томе све институције помажу. На тај начин се наноси ненадокнадива штета самом детету али и родитељу.

У случају Zomerfeld против Немачке, отац детета признао је очинство одмах по рођењу детета. Када се пар растао, мајка детета је забранила сваки контакт између оца и детета, након чега је отац детета тражио од немачког суда да суд својом одлуком регулише начин виђања са ћерком. Током судског поступка саслушана је девојчица М. тада стара 10 година, која је у више наврата изричито изјављивала да не жели да виђа свог оца нити да са њим разговара, нити да прима поклоне од њега и тражила је да отац престане да инсистира да има контакт са њом јер је то узенемирава.

Немачки суд је 2001. године донео првостепену одлуку у корист оца, где је нашао да је повређено његово право на поштовање породичног живота ( члан 8. Конвенције) и да није поштована забрана дискриминације (члан 14. Конвенције). На иницијативу немачке владе, предмет је дошао пред Велико веће које се, међутим, изјаснило другачије. Суд је оценио да се првостепени суд никако није смео задовољитити само исказом девојчице и једног вештака психолога – чији је налаз оцењен као прилично површан – већ је морао имати на располагању још неко експертско мишљење које би могло адекватно да процени, на први поглед, чврсто изражено мишљење детета у погледу контаткта са својим оцем.

Конкретна и комплетна информација о односу детета и оца јесте неопходна претпоставка да би се могло установити права воља детета и оценити да ли је успостављена поштена равнотежа између њеног интереса и интереса њеног оца. Упркос томе, суд је ипак пресудио да није уверен да је то што су немачки судови пропустили да прибаве додатно експертско мишљење психолога и детаљније утврде могућности за стварање односа између оца и ћерке, представљало повреду права на поштовање породичног живота подносиоца представке.

У погледу тврдње оца да је био жртва дискриминирајућег третмана немачког законодавства у вези са правом на поштовање породичног живота, Велико веће је закључило да је његов захтев био оправдан. Наиме, одредбе немачког грађанског законика које су важиле у време када се водио предметни судски поступак пред немачким судовима, заиста су стављале у различит положај оца брачног и ванбрачног детета. Док је отац брачног детета после развода брака имао законско право да виђа дете и то право му је могло бити ограничено или одузето само ако је то у интересу детета (1634. немачког грађанског законика), право оца ванбрачног детета на личне односе са дететом могло је бити конституисано само дозволом мајке или одлуком суда који би утврдио да је такав контакт у интересу детета.

Суд је утврдио повреду права на поштовање породичног живота и у још једном случају мајке, која није могла да одржава редовне контакте са својим ћеркама у предмету Софиа Гурдун Хансун против Турске. Спор пред судом покренула је исландска држављанка, мајка две ћерке које су рођене 1981. године и 1982. године. У време рођења деце она је живела у ванбрачној заједници са оцем девојчица, држављанином Турске, Халилом Алу. У априлу 1984. пар је склопио брак на Исланду. Током 1989. године окончали су заједнички живот, а 1990. године, Халил Ал се иселио из заједничке куће. У јуну 1990. године отпутовао је у Турску, водећи обе ћерке са собом на летовање уз сагласност мајке девојчица. Два месеца касније Халил Али обавестио је своју бившу супругу да се њихове ћерке неће више враћати на Исланд и од тада је одбијао сваку комуникацију са њом.

Између 1992. године и 1998. године, подноситељка представке, мајка девојчица, више од 100 пута је путовала са Исланда у Турску настојећи да оствари своје право на контакт са ћеркама. Међутим, готово сви њени напори остали су безуспешни, јер је њен бивши супруг константно одбијао да се повинује судским одлукама које су уређивале начин на који ће мајка остваривати своје право на сусрете са децом. За време од 4 године она је успела да само четири пута види своје ћерке, због тога што је отац сваки пут успевао да ћерке сакрије пре него што би се појавио судски извршитељ. Против оца девочица, Халила Ала је 18 пута вођен кривични поступак, али је он кажњен само симболично затворском или сасвим малом новчаном казном. У поступцима пред судом обе девојчице су више пута одлучно и на идентичан начин одбијале сваки контакт са мајком, наводећи да их је мајка напустила, да није показивала никакав интерес за њих и да желе да остану да живе у Турској са оцем те да су привржене исламском начину живота. Сви поступци су обустављени после октобра 2000. године, будући да су тада обе ћерке већ постале пунолетне.

Суд је закључио да постоји одговорност Турске за повреду права на поштовање породичног живота подноситељке представке. Иако обавеза државе да предузме мере како би се обезбедило да се остваре контакт детета са родитељима није апсолутна и некада се не може обезбедити моментално, држава је дужна да предузима све адекватне припремне мере како би се постигао овај циљ.

Суд је оценио да су девојчице у овом поступку биле изложене сталном притиску јавности и медија за време судских поступака који су вођени годинама, те да су турске власти пропустиле да ангажују социјалну службу, психологе или дечје психијатре како би се остварио контакт мајке деце са њеним ћеркама. Суд је проценио да девојчицама заправо никада није била дата стварна прилика да развију свој однос са мајком у мирном окружењу и да заиста слободно изразе своја осећања према њој без било какво спољног притиска. За казне које су изрицане према Халилу Алу због опструкције судских одлука изражено је да те казне нису биле ни ефикасне ни адекватне.

Код нас у Републици Србији, готово све институције помажу родитељу отуђивачу у његовој намери да отуђује дете, тиме наноси ненадокнадиву штету пре свега детету, али и родитељу коју и по десет година трага за механизмом који ће му омогућити да оствари лични контакт са својим дететом.

Адвокат Милина Дорић
заменик председника Покрета Живим за Србију

Објављено 26.4.2022.