ПРАВО НА НЕПОВРЕДИВОСТ ФИЗИЧКОГ И ПСИХИЧКОГ ИНТЕГРИТЕТА

You are currently viewing ПРАВО НА НЕПОВРЕДИВОСТ ФИЗИЧКОГ И ПСИХИЧКОГ ИНТЕГРИТЕТА

Неповредивост физичког и психичког интегритета загарантовано је Уставом Републике Србије.

Ово право је загарантовано и Европском конвенцијом о основним људским правима и слободама, у члану 8. прописано је да свако има право на поштовање свог приватног и породичног живота, дома и преписке.

Језичким тумачењем члана 8. став 1. долази се до закључка да постоје четири сегмента права на поштовање приватног и породичног живота који се могу означити као:
Приватни живот;
Породични живот;
Дом и
Преписка.

Пракса Европског суда за људска права несумљиво признаје важност физичког и психичког интегритета као дела “приватног живота”, сходно томе, натурање третмана без сагласности пацијента, укључујући и ординирање медикамената и психијатријску еваулацију, отварају озбиљна питања личне аутономије у области приватног живота.
Европски суд за људска права сматра у случају Y.F.v. Turkey no 24209/94 да је принудни гинеколошки преглед коме је била подвргнута подноситељка представке за време боравка у полицијском притвору у Турској, задирање у њен приватни живот и телесни интегритет, будући да су биле посреди ствари из домена “приватног живота” који свакако обухвата физички и психички интегритет појединца. Суд је посебно нагласио да тело појединца представља онај најинтимнији аспект нечијег приватног живота и према томе, присилна медицинска интерванција, чак и уколико је невеликог значаја, представља мешање у то право.

У предмету Pretty v. the United Kingdom no. 19807/06 Суд је одлучујући о питању дозвољене помоћи лекара у самоубиству, заузео становиште да право на одбијање сваке врсте медицинског третмана, па и оног којим се живот спасава или одржава, проистиче из права на самоодлучивање које је, као један од аспеката приватног живота, заштићен чланом 8. Конвенције.

Неповредивост телесног и психичког интегритета треба схватити широко, то право обухвата све сегменте личности и тела једног појединца, нико нема право да наметне ниједну меру нити једну супстанцу било ком лицу, а посебно нико нема права да то чини под изговором да тај појединац “има неку обавезу према друштву или заједници”.

Посебно треба истаћи да теза “мораш то због колективног имунитета и обавезе према друштву” нема правног основа, јер тај колектив “ком нешто наводно дугујемо” чине појединци, који уколико желе, могу да на себи примене све заштитне мере ако верују у њих и имају права на то да приме превентивну здравствену меру али немају право да траже од свих других да учине исто јер њихово право досеже само до тих граница и апсолутно престаје пред границама телесног интегритета других лица.

Адвокат Милина Дорић
заменик председника Покрета Живим за Србију

Објављено 25.11.2021.