Press "Enter" to skip to content

Пристанак на медицинску меру није пуноважан ако пацијент није добио потпуно обавештење

Сходно члану 7., 11., 12. и 13. Закона о правима пацијената, неопходно је предочити све информације и дати сва обавештења везано за саму предложену медицинску меру. Право на информације и право на обевештење су у непосредној вези са правом самоодређења у односу на сопствено тело. Oно је изведено из уставне гаранције неприкосновености човекове – људске личности. Ово право је уско везано са правом за самоодлучивање и пристанак. Без уредног обавештења пацијента о стању његовог здравља, болести и предстојећој интервенцији, као њеним последицама, пуноважан пристанак не постоји.
Обавештење о дијагнози и прогнози болести, о циљевима и користима предложене медицинске мере, дужини трајања и последицама, могућим ризицима, алтерантивним методама лечења, могућим последицама, дејству лекова и споредним последицама, надлежни здравствени радник дужан је да да без пацијентовог тражења.

Пристанак пацијента на одређену интервенцију је пуноважан само ако пацијент зна суштину значај и домашај оног са чиме се саглашава, односно уколико је у ситуацији да узме у обзир разлоге и за и против и да донесе разумну одлуку која се тиче његовог лечења. Обавештење пацијента треба да буде погодно да пацијент стекне основна сазнања о ономе шта ће се са њим догодити ако на интервенцију не пристане, као и да му буде разјашњена делотворност предложеног захвата, односно прогноза о стању здравља после интервенције. То пре свега подразумева указивање на могући неуспех захвата и када се исти обави онако како треба.

По члану 18. став 2. Закона о облигационим односима, прописано је да је страна у облигационом односу дужна да у извршавању обавезе из своје професионалне делатности поступа с повећаном пажњом, према правилима струке и обичајима (пажња доброг стручњака).

По члану 7. став 3. Закона о првима пацијената, пацијент има право да информације добије благовремено и на начин који је у његовом најбољем интересу. Када говоримо о благовоременом обавештењу, оно свакако мора бити пре преузимања медицинске мере, не после.
По члану 10. истог закона, пацијент има право на безбедност у остваривању здравствене заштите, здравствена установа је дужна да се стара о безбедности у пружању здравствене заштите, као и да континуинирано прати факторе ризика и предузима мере за њихово смањење у складу са прописима којима се уређује област квалитета у здравственој заштити.
Значајан је и члан 15. истог закона који прописује да пацијент има право да слободно одлучује о свему што се тиче његовог живота и здравља, осим у случајевима када то директно угрожава живот и здравље других лица. Без пристанка пацијента не сме се, по правилу, над њим предузети никаква медицинска мера. Медицинска мера противно вољи пацијента, односно законског заступника детета, односно пацијента лишеног пословне слособности, може се предузети само у изузетним случајевима, који су утврђени законом и који су у складу са лекарском етиком.

Као што сам закон каже, неопходно је да се поштује воља пацијента односно воља родитеља или старатеља ако говоримо о малолетном лицу или о лицу под старатељством. У члану 15. став 1. после одредбе о томе да пацијент има право да слободно одлучује о свему што се тиче његовог живота и здравља, прописано је: „осим у случајевима када то директно угрожава живот или здравље других лица“. Kако медицинска превентивна мера – вакцина, не штити од преношења вируса јасно је да се сама невакцинација неког лица не може тумачити као угрожавање живота и здравља других лица, а нарочито не као директно угрожавање. У петом делу закона о правима пацијената регулисане су прекршајне одредбе и то члановима 44., 45., 46 и 47.
Новчаном казном од 300.000,00 до 1.000.000,00 динара казниће се за прекршај здравствена установа, односно друго правно лице које обавља здравствену делатност ако, између осталог, без пристанка пацијента, односно противно његовој вољи или без пристанка законског заступника детета, односно пацијента лишеног пословне способности, буду предузете медицинске мере ( члан 15 став 2.и 3.).

Новчаном казном од 10.000 до 50.000 динара казниће се за прекршај здравствени радник ако пацијенту ускрати право на информације ( члан 7. став 1.), те пацијенту, односно законском заступнику неда обавештење које је потребно како би пацијент, односно законски заступник донео одлуку о пристанку или непристанку на предложену медицинску меру, односно у медицинску документацију не унесе податак о датом обавештењу, или ако пацијенту, односно законском заступнику, онемогући увид у трошкове лечења ( чалн 11.) ; без пристанка пацијента, односно противно његовој вољи или без пристанка законског заступника детета, односно пацијента лишеног пословне способности, над пацијентом предузме медицинксу меру. ( члан 15. став 2. и 3.).
Као што видимо лекар има и прекршајно – правну одговорност, али и кривично – правну тако и грађанско – правну одговорност, једино што немамо довољно добар механизам за остваривање права пацијената. Судије слабо познају ову медицинску материју, а нису ни спремне да неког лекара осуде. Постоје пресуде где су лекари осуђени, али то су ретки случајеви. Често се стиче утисак да нема вештака довољно честитих и часних који су спремни да раде у складу са струком те да достављају налазе и мишљења где јасно стоји узрочно – последична веза између штете и грешке лекара.
Докле год лекари буду имали овакву „заштиту“ од стране суда и система тешко ће се превентивно и репресивно деловати на њих, а лекарске грешке и лекарски немар биће у процвату. Неопходно је да сваки лекар који ради против закона и против права пацијената буде процесуиран.

Адвокат Милина Дорић, заменика председника Покрета Живим за Србију

Објављено 8.1.2022.