ПРИТУЖБА НА УСЛОВЉАВАЊЕ ЗДРАВСТВЕНИХ РАДНИКА

You are currently viewing ПРИТУЖБА НА УСЛОВЉАВАЊЕ ЗДРАВСТВЕНИХ РАДНИКА

ПОКРЕТ ЖИВИМ ЗА СРБИЈУ чији је председник др Јована Стојковић, Београд  Устаничка 127б,  подноси путем свог адвоката Милине Дорић из Новог Сада

Притужбу на:

Одлуке и условљавања

1) Универзитетског клиничког центра Крагујевац;

2) Клиничко болничко центра Звездара;

3) КБЦ “Драгише Мишовић-Дедиње”

Наиме горе поменуте установе су послале допис о томе како здравствени радници могу да се врате на посао само уколико су  вакцинисани или уколико донесу ПЦР тест не старији од 48 сати.

Како је ово узурпација основних људских права и слобода те атак на телесни интегритет, јер ПЦР тест знамо како се ради, а телесни итегритет је неповредив по Уставу Републике Србије захтевамо да се ове одлуке ових установа повуку што хитније.

Радно право је загарантовано Уставом Републике Србије, као и међународним актима, нико нема право да врши било какву дискриминацију радника. Као што у кривичном праву важи презумпција невиности, тако и у медицини важи презумпција негативности на вирусе односно сматра се да нико није болестан или заражен тј. инфициран, док се то не докаже.

Запослени без симптома немају разлога да подлежу обавезном тестирању, јер не постоје апсолутно никакве индиције да су заражени. Са друге стране нико не може да тврди да вакцинисан није заражен.

Напомињемо да су основна људска права загарантована Уставом Републике Србије и да се непосредно примењују. Нико не може умањивати права која нам изворно по Уставу припадају. Ниједан подзаконски акт, нити статут нити одлука не могу мењати фундаментално људско право.

Било која врста дискриминације је забрањена, посредна и непосредна и нико нема права да условљава било кога са  вакцинама и негативним тестовима и то најмање из два разлога:

1) није тачно да вакцинисана особа не може да се зарази и да преноси вирус. И она може бити заражена и преносилац, а од исте се не тражи негативан тест.

2) све и да донесе неко негативан тест на вирус короне, тај већ сутра може да се зарази у јавном превозу или у продавници.

Устав Републике Србије прописује следеће:

Непосредна примена зајемчених права

Члан 18.

Људска и мањинска права зајемчена Уставом непосредно се примењују.

Уставом се јемче, и као таква, непосредно се примењују људска и мањинска права зајемчена општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима и законима. Законом се може прописати начин остваривања ових права само ако је то Уставом изричито предвиђено или ако је то неопходно за остварење појединог права због његове природе, при чему закон ни у ком случају не сме да утиче на суштину зајемченог права.

Одредбе о људским и мањинским правима тумаче се у корист унапређења вредности демократског друштва, сагласно важећим међународним стандaрдима људских и мањинских права, као и пракси међународних институција којe надзиру њихово спровођење.

Неповредивост физичког и психичког интегритета

Члан 25.

Физички и психички интегритет је неповредив.

Нико не може бити изложен мучењу, нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању, нити подвргнут медицинским или научним огледима без свог слободно датог пристанка.

Забрана дискриминације

Члан 21.

Пред Уставом и законом сви су једнаки.

Свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације.

Забрањена је свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, a нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета.

Не сматрају се дискриминацијом посебне мере које Република Србија може увести ради постизања пуне равноправности лица или групе лица која су суштински у неједнаком положају са осталим грађанима.

Закон о забрани дискриминације прописује следеће:

Дискриминација у области рада

Члан 16.

Забрањена је дискриминација у области рада, односно нарушавање једнаких могућности за заснивање радног односа или уживање под једнаким условима свих права у области рада, као што су право на рад, на слободан избор запослења, на напредовање у служби, на стручно усавршавање и професионалну рехабилитацију, на једнаку накнаду за рад једнаке вредности, на правичне и задовољавајуће услове рада, на одмор, на образовање и ступање у синдикат, као и на заштиту од незапослености.

Заштиту од дискриминације из става 1. овог члана ужива лице у радном односу, лице које обавља привремене и повремене послове или послове по уговору о делу или другом уговору, лице на допунском раду, лице које обавља јавну функцију, припадник војске, лице које тражи посао, студент и ученик на пракси, лице на стручном оспособљавању и усавршавању без заснивања радног односа, волонтер и свако друго лице које по било ком основу учествује у раду.

Не сматра се дискриминацијом прављење разлике, искључење или давање првенства због особености одређеног посла код кога лично својство лица представља стварни и одлучујући услов обављања посла, ако је сврха која се тиме жели постићи оправдана, као и предузимање мера заштите према појединим категоријама лица из става 2. овог члана (жене, труднице, породиље, родитељи, малолетници, особе са инвалидитетом и други).

Ове подзаконске невалидне и правно неутемељене одлуке не могу правно егзистирати никако, посебно имајући у виду Закон о правима пацијената који прописује следеће:

Право на слободан избор

Члан 12.

Пацијент има право на слободан избор доктора медицине, односно доктора стоматологије, здравствене установе, као и слободан избор предложених медицинских мера, у складу са законом којим се уређује област здравствене заштите и законом којим се уређује област здравственог осигурања.

Право на пристанак

Члан 15.

Пацијент има право да слободно одлучује о свему што се тиче његовог живота и здравља, осим у случајевима када то директно угрожава живот и здравље других лица.

Без пристанка пацијента не сме се, по правилу, над њим предузети никаква медицинска мера.

Медицинска мера противно вољи пацијента, односно законског заступника детета, односно пацијента лишеног пословне способности, може се предузети само у изузетним случајевима, који су утврђени законом и који су у складу са лекарском етиком.

Поред тога истичемо да је овакво понашање, доносиоца ових противправних одлука и кривично дело принуде:

Принуда

Члан 135.

(1) Ко другог силом или претњом принуди да нешто учини или не учини или трпи, казниће се затвором до три године.

(2) Ко дело из става 1. овог члана учини на свиреп начин или претњом убиством или тешком телесном повредом или отмицом,  казниће се затвором од шест месеци до пет година.

(3) Ако је услед дела из ст. 1. и 2. овог члана наступила тешка телесна повреда или друге тешке последице,

учинилац ће се казнити затвором од једне до десет година.

(4) Ако је услед дела из ст. 1. и 2. овог члана наступила смрт принуђеног лица или је дело извршено од стране  групе,

учинилац ће се казнити затвором од три до дванаест година.

(5) Ако је дело из ст. 1. и 2. овог члан од стране организоване криминалне групе,

учинилац ће се казнити затвором од пет до петнаест година.

*Службени гласник РС, број 72/2009

У прилог Вам достављамо дописе и одлуке горе поменутих установа.

Захтевамо да хитно реагујете баш као што Сте то чинили за војску поводом вакцинације када Вам се обратио војни синдикат.

Молимо Вас да нас обавестите о свим предузетим мерама и корацима.

Адвокат Милина Дорић