Press "Enter" to skip to content

Са трибине „Пројекат Корона“, из угла психолога

Када говоримо о „Пројекту Корона“, кључно питање је зашто се отпор не омасови, зашто народ ћути, зашто струка ћути, лекари, психолози, психотерапеути, професори, образовне институције, адвокати, правници?!

Зашто је у медијима дозвољен само један наратив, зашто нема дијалога?!

Да бисмо то разумели, важно је да знамо да све оно што се дешава у животној средини није беживотно, није мртва ствар и да све утиче на целину нашег организма. Све је повезано, тако да постоји и узрок свеприсутне тенденције да људи ћути и „вежи коња где ти газда каже“.

Дакле, чињеница је да смо изложени психолошком рату, односно медијској пропаганди, који је у основи Корона Пројекта и да ми као појединци не можемо а да не реагујемо на ту врсту стреса. Сакодневна условљавања, застрашивања, изложеност дезинформацијама и контрадикторним информацијама. Посебно смо осетљиви када је у питању здравље и безбедност наше деце.

Међутим, чињеница је и да већина психолога и психотерапеута јесте остала нема на све ове притиске и није изашла из својих ординација, самим тим веома мали број њихових клијената може да искорачи у контекст животне средине. Сматрам да смо баш ми, психолози, који се бавимо тиме шта све може и утиче на људску душу, могли да будемо најзначајнији носиоци конструктивних друштвених промена.

Међутим, етички кодекс психолога и то негде ограничава, јер инсистира на наутралности психолога у јавном дискурсу, па ми се чини да је и то део плана како би се сузбила свака конструктивна промена.

Наиме, истина је да психолози у својим ординацијама треба да се баве унутрашњим стањима својих клијената, али то није довољно јер и медији, пропаганда могу и јесу узроци многих болести.

Са Берклија поручују да главни узрочници стреса нису оно што смо мислили да јесу – да стрес потиче само из психичког поља личних односа пацијената – смрт вољеног бића, пресељење у други град, развод брака, банкрот, отпуштање са посла – нове студије показују да стрес углавном настаје због „иритантности у свакодневном животу“ у које спадају естетски поремећаји животне средине, бука, гужва, саобраћај, страх од агресије, насиља, законских претњи, условљавања, хиперкомуникације, слому школског система, здравственог система.

Ми већ сведочимо свему овоме. Образовање се вртаглаво урушава са тенденцијом да деца буду заточена у строго контролисаним условима где им се свакодневно мери температура, где дишу под маскама, перфидно условљавају непоузданим пцр тестовима и експерименталним вакцинама. Где им се намећу таблети уместо књига без сагласности родитеља, формира ЈОБ број у некој бази података са најличнијим подацима који ће трајно бити складиште негде, на некој платформи и доступни ко зна коме.

Ја сам мислила да сам усамљена у свом друштвеним активизму, јер је подршка која стиже од колега психолога незнатна, на прсте једне руке могу да набројим психологе и колеге у образовању који су разумели концепт Корона Пројекта и који се усуђују да јавно дискутују на ову тему.

Међутим, без обзира на то, ни у једном тренутку нисам посумњала да сам на правом путу. А онда сам наишла на књигу јунгијанца, Џејмс Хилмана, која се зове „Сто година психотерапије а свет све гори и гори“ и коначно видела да неко од колега заиста слично размишља као и ја.

Џејмс преиспитује читаву психотерапију, па каже да поред читавог века психотерапије људи постају све раздражљивији, а свет све гори. Непрестано радимо на својим осећањима, размишљањима, односима а свет све гори?

То се дешава зато што психотерапија ради само на унутрашњој „души“ и на тај начин одваја душу од СВЕТА који је окружује и не увиђа да је душа такође и у свету, јер како каже Хилман: „Институције су болесне, болесне су школе, улице су болесне, болест је свуда око нас а не само у нама.“

Ваздух је загађен, телефони опасно зраче (док се инсистира на таблетима и дигитализацији) – свет је постао изузетно токсичан.

Свет је пун симптома, у њему постоји истинска патологија и то утиче на нас.

На једној страни имамо „прогрес“ (вредност која је укорењена у нама) а на другој страни смо свесни да све око нас постаје све шкодљивије, али не знамо шта са тим да чинимо.

Осећај за политику нам је закржљао и претворио се у апсурд, опада нам политичка интелигенција јер нема осетљивости за стварне проблеме, већина људи је политички пасивна, раде на себи – посећују терапеута али су неосетљиви за важне друштвене догађаје.

Све је више људи који посећују психотерапеута а наша држава пролази кроз страховито политичко пропадање.

Како то Хилман објашњава?!

Сваки пут када покушамо да обуздамо бес због неприлика које имамо на послу, на ауто путу, због криминала на улицама, загађеног ваздуха, укидања људских права (најаве ковид пасоша или обавезне вакцинације деце, обавезног пцр тестирања) било чега, сваки пут када покушамо да се са тим изборимо самостално – промишљајући или одласком код свог психотерапеута, ми тада ПОЛИТИЧКИ свет лишавамо нечега.

Стављајући нагласак на унутрашњу душу – игноришући спољашњу, терапија на свој начин подржава пропадање тог стварног света и упркос томе психотерапеути и даље верују како лече спољашњи свет тако што чине људе бољим особама, а онда нам и кажу да би свет био боље место за живот када бисмо сви ишли на психотерапију.

Међутим, то није тачно, наша унутрашња стања могу да постану истанчанија и јесу постала (мислим на колеге психооге), али наша способност деловања у свету који нас окружује је опала, распала се. Виђам неке врсне психологе, колеге који су у удружењу „Уједињени против ковида“и подржавају обавезну вакцинацију деце од болести од које се деца не разбољевају, подржавају репресивне мере у школи иако знају да у школи не постоји трансмисија вируса и да су деца лажно осуђена да су преносиоци о чему говори Француско педијатријско друштво. Постају слепи пратиоци догме.

У психотерапији се често говори о унутрашњем детету и о томе колико је важно вратити се у прошлост како бисмо разумели себе, међутим ако толико форсирамо „архетип детета“ а то дете је по природи аполитично и немоћно онда смо у проблему. То дете нема никакве везе са политичком свешћу. Отуд одрастао човек каже “ Па како ја могу било шта да учиним у овом свету?“ Све ме то превазилази“. Архетип детета каже : „Све што могу , јесте да се вратим самом себи, да се усредсредим на свој раст, да пронађем добру породицу, окружење које ме подржава – али то је катастрофа за наш политички живот јер политички живот тражи активне људе а не децу!

Претварајући психотерапијске сеансе у ритуале призивања и реконструкције детињства сами себе искључујемо из политичког живота. Људи узимају здраво за готово да ће се унутрашњи развој трансформисати у моћ у спољашњем свету.

Да лични развој заиста уводи у спољашњу свет зар наша политичка ситуација данас не би била другачија, с обзиром на то колико је брилијантних појединаца било на терапији?!

За разлику од деце, код одраслих раст подразумева да све више постајемо оно што јесмо, а то значи губитак илузија. Тај процес јесте болан, тако да сматрам да је моја струка ухваћена у својој мрежи а све то утиче и на урушавање образовања јер су психолози ти који први треба да кажу шта и како утиче на психолошки развој деце и на тај начин дају наставницима и родитељима подршку, посебно у ситуацији када су родитељи збуњени.

„Мислим да се о унутрашњем расту и развоју толико расправља зато што смо заробљени у сићушним, безначајним личним интересима у оквиру посла који обављамо“, каже Хилман.

И то је истина, јер већина мојих колега, обично каже да највише што може да учини да се друштво и друштвена свест промени је да на томе, евентуално, ради са својим клијентима у ординацији. Али, драге моје колеге, то очигледно није довољно, јер да јесте, сада бисмо имали другачији политичку ситуацију у Србији па и у свету. А немамо је, после сто година психотерапије.

Многи људи су у политичким смислу празни и пуни недоумица, незадовољства, збуњени. У тим ситуацијама обично бирамо две крајности: одустајемо да се бавимо друштвено важним темама, пасивизација или се придружујемо некој политичкој заједници и подржавамо њене циљеве. Међутим, Хилман сматра да постоји и трећа врста деловања – Kenosis – (узалудан, празан) – Празан протест који има свој смисао.

Наиме, важно је да озбиљно схватимо свој бес али да не присиљавамо себе на хитан, рационалан одговор, решење, за почетак је као одговор довољно имати свој физички осећај да нешто није у реду – свој празан протест (празан јер тренутно не постоји идеја шта бисмо и како мењали, али постоји осећај да нешто не ваља). Међутим, ту врсту протеста управо психотерапија блокира, јер не допушта тим негативним емоцијама да до краја кажу своје, мада им придаје извесну вредност, анализира их, али упорно тврди како оне треба да нас доведу до неког дубљег смисла а не до непосредне акције.

Тако да је изузетно важно да знамо да у политичком смислу не треба да нас забрињава уколико не знамо шта бисмо конкретно променили у друштву и како, јер не морамо то одмах да знамо. То што осећамо да нешто није у реду је довољно за ПРОТЕСТ, а сваки протест јесте ПОЛИТИЧКО ДЕЛОВАЊЕ. Тако да сви који желе да протестују а не желе да буду чланови политичке организације и ограђују се од политичког деловања, већ до сад треба да знају да је сваки њихов активизам ипак ПОЛИТИЧКА ствар.

Психолог Тамара Брадић,
Потпредседник Покрета Живим за Србију