Промена пола код деце- сумрак науке и смрт етике

You are currently viewing Промена пола код деце- сумрак науке и смрт етике

Недавно сам била гост у емисији која је обрађивала тему промене пола код деце. Сама чињеница да се ово одиграло, говори у прилог томе да се Овертонов прозор добро отворио и у Србији и да нам клипови и сведочанства о томе неће више бити само доказ колико је „Запад болестан“.

У Србији постоје технички услови за тако нешто, у смислу струке која се бави овом делатношћу код одраслих особа, али и Породичног закона који омогућава деци да са 15 година сама дају пристанак за медицинске интервенције, иако исти Закон каже да сте пунолетни тек са 18 година и да тек тада можете гласати, возити самостално ауто или потписивати купо-продајне уговоре. Напоменимо и гротеску у виду члана 32 Закона о заштити становнитва од заразних болести, где родитељи ових петнаестогодишњака који могу самоиницијативно да промене пол, не могу да одлучују о њиховој вакцинацији.

Људи који ће се сигурно појавити да „аргументују“ како је промена пола деце баш добра ствар говориће како је „то постојало одувек“ и како савремена медицина има обавезу да „лечи“ људе/децу са овом врстом поремећаја. Што се тиче одраслих људи, немам ништа против да имају слободу избора за шта год мисле да треба, ма шта ја о њиховом избору мислила, али када су деца у питању, постоји људска и морална обавеза да се има став.

Концепт рода уводи се у медицинску литературу тек 1955. године и то од стране клиничког психолога који је овим термином покушао да објасни осећања својих пацијената која нису била у складу са својим биолошким полом. У такозваном језгру родног идентитета почива непрекидни субјективни осећај несклада са спољашњим полним одликама. Поремећај овог типа може се препознати већ са развојем говора (1,5 година), а најкасније до 3-4 године. Из животног искуства знамо за „мушкобањасте“ девојчице и феминизоване дечаке, као и да их је , ретко, одувек било. Мећутим, постоје стања код којих се ове појаве могу комплетно објаснити биолошким факторима и медицина зна њихов узрок.

У случају генетског недостатка андрогених рецептора у ћелијама свих ткива фетуса у мајчином стомаку, беба која има мушки хромозомски код, родиће се са женским гениталијама и гајити као девојчица. Такође, у случају повишеног лучења мушких хормона због појачаног рада неких жлезда у току раста у материци, хромозомски женско дете се може родити са слабо диференцираним гениталијама, биће вероватно гајено као девојчиц, али ће имати „мушкобањасто“ понашање. У трећем случају, недостатак ензима који тестостерон мења у облик који утиче на спољње гениталије, може због женских гениталија уз „мушки мозак“, резултовати у детету које се гаји као девојчица, али има мушкобањасто понашање.

Ово су стања за која постоји јасан биолошки узрок и она не спадају у „транссексуализам“, као ни стања слична овом која могу бити последица психијатријске болести и стања попут схизофреније, маније или граничног поремећаја личности. Трансссексуализам као ентитет који се промовише у медијима и ставља се у домен „људских права“, а који као „лечење“, које је пре излазак у сусрет жељама пацијента, користи хируршку интервенцију на гениталијама је засебан и састоји се у „ перманентном осеђању неадекватности у свом полу“. У Србији је у оваквим случајевима горе описано лечење доступно и бесплатно.

Шта се дешава ако овакво лечење понудимо деци? На страним порталима и вестима можемо чути да неке холивудске звезде „одгајају сина као ћерку“ или одгајају „родно неутралну“ децу. Овај језиви тренд, осим што је језив, опасан је из разлога што односом околине према детету до 3-4 године када мождане функције сазревају, треба да се одигра потврда полног идентитета са идентификацијом са родитељем истог пола као круном овог процеса. У овом периоду деца су изразито осетљива на психолошке утицаје своје околине, што су креатори и пропагатори овог тренда врло добро знали.

Још једна критична фаза у психосексуалном развоју, када, гле чуда, закон „омогућава“ самосталну одлуку о медицинским интервенцијама, па и овој, јесте фаза адолесценције, која сама по себи јесте кризна, бурна и конфузна. У овој фази дете треба психолошки да интегрише физичке промене које могу бити изразито интензивне и брзе, те ће се често наћи у фази „неприхватања“ новог тела. Деца могу да покривају, крију своје секундарне полне карактеристике, буду анксиозна и депресивна, самоповређују то „ново тело“ све до најекстремнијег дела потпуног уништавања тела – самоубиства.

У овој фази понудити детету да се „ослободи“ онога што му смета и плаши га, је перфидно, окрутно и зло подвођење са последицом да дете никада не достигне зрелост која се огледа у открићу комплементарности полова која се ослања на перцепцију различитости полних органа, што треба да исходује у зрелу гениталну сексуалност са особом супротног пола.

Са ове тачке гледишта постаје јасније у чијем може бити интересу да се ово деци стручно понуди, а законски омогући.

др Јована Стојковић, председник Покрета Живим за Србију

Погледајте линк емисије у којој се говори на ову тему 👇

https://odysee.com/@zivimzasrbiju:5/Jovana-gostovanje:b

Објављено 19.8.2022.