Првоверје – симбиоза појединца и владе

You are currently viewing Првоверје – симбиоза појединца и владе

 

0 – Предговор

Приметих да свако своје дело започињем кратким личним уводом што сматрам да је одлично из два разлога. Први је тај што мене увек, везано за свако дело, занима само сама срж па дуге уводе и предговоре начелно прескачем. Други разлог је да стварањем оваквих увода повећавам вероватноћу да ће исти бити прочитани што ће служити за кратки осврт читаоцима и мени самом на моје душевно стање у тренуцима израде оваквих дела.

Ово дело је, наиме, још једна последица мог успешног изигравања ђавољег адвоката јер ћу, између осталог, заузети ставове који бране одређени део корумптивног понашања свих политичара света и ставове који бране осветољубивост читавих држава. Морам признати да је и ,,Неопходност нација” донекле такође надахнута мојим отпором против вечитих тврдњи ново-комуниста и осталих левичара да ,,нације не постоје, већ искључиво шовинисти”. Тако сада предлажем нови правац тј. идеологију коју сматрам као свеобухватну у смислу да се истовремено садржи најбоље идеје три политичка правца – слободарства, родољубља и социјализма.

Име идеологије се налази у наслову – првоверје. Њено име је настало готово истовремено са исписивањем овог реда текста. Замисао је да се избегне –изам као додатак на крају речи нпр. фашизам, комунизам и сл. и да се кроз сам појам изјави о чему је реч (првоверје илити првенствоверје). Наиме, пре него ли у појединост опишем која су основна начела првоверја укратко срочено – првоверје је облик надродољубља илити хипер родољубне идеологије јер у својој суштини настоји да нацију и државу које су га усвојиле учини савршено сувереним не марећи одакле идеје за унапређење суверености долазе.

Последњи додатак овог увода ћу искористити да рад започнем битном хришћанском, а нематеријалистичком идејом – да је целина вреднија од просте суме својих чинилаца. Ово се односи на рад врло једноставно јер државу не чине само њен народ и њена влада него и њихови узајамни односи који су нематеријални.

Дело посвећујем Небеском Народу.

Вук Параментић

1 – Биологија и нације

У једном од својих неуспелих покушаја да објавим ,,Неопходност нација” на филозофском факултету у Београду сам се нашао у разговору са двојцом студената, једним на мастер, а другим на основним студијама. Кроз наш кратак разговор старији од њих двојце ме је питао везано за рад – Зашто браниш биологизам? На шта сам му ја одговорио да механизми одбране који се дешавају у двојци мушкараца који се спремају или су већ у тучи су истоветни оним механизмима које испољавају две државе пред сам почетак или у току рата. Исто оно што адреналин ради човеку, ратно стање ради држави.

Наравно да то није једини разлог, али сам се истог у датом тренутку сетио. Занимљиво је да све до тог разговора ја нисам ни знао да постоји име за скуп веровања који заступам. То њих двојца нису сазнали јер сам појам (биологизам) истовремено усвојио као да га већ дуже време користим и изучавам, што није далеко од истине. Биологизам је, угрубо речено, филозофски правац који се бави изучавањем свих људских односа кроз аналогне биолошке процесе истичући исте као основне илити полазне.

Сам наслов овог дела носи један биолошки појам – симбиозу. У природи постоје само три могућа односа које две, не нужно истоврсне јединке, могу да усвоје у трци за преживљавањем и остављањем потомства. То су редом симбиоза, коменсализам и паразитски однос. Њихова дефиниција ће бити самојасна из следеће табеле – Нека су А и Б две јединке које су успоставиле прозизвољан однос, спрам не нужно истих стратегија преживљавања:

A(+) означава однос у којем А има извлачи корист из односа са Б, па А жели (или би требало да жели) да задржи овај однос што је дуже могуће јер му исти повећава могућност преношења себичног гена.

А(-) означава однос у којем А има губитак у односу са Б, па А жели (или би требало да жели) да се реши овог односа што је раније могуће јер му исти смањује могућност преношења себичног гена.

А(0) означава однос у којем А нити извлачи корист нити има губитак из односа са Б, па А може да се произвољно постави према Б укључујући и да га игнорише. Начелно игнорисање Б од стране А је и најчешћи потез јер било какво мењање односа које би А покушало захтевало додатно улагање енергије.

Табела односа:

 

 

Могући односи А и Б спрам стратегија преживљавања

 

 

А\Б

 

 

Б(+)

 

Б(-)

 

Б(0)

 

А(+)

 

 

А(+), Б(+)

 

А(+), Б(-)

 

А(+), Б(0)

 

А(-)

 

 

А(-), Б(+)

 

А(-), Б(-)

 

А(-), Б(0)

 

А(0)

 

 

А(0), Б(+)

 

А(0), Б(-)

 

А(0), Б(0)

 

Овде се на први поглед чини да има девет могућих парова односа између А и Б, али то није одговарајуће стварности. За почетак сви односи који се налазе са разних страна главне дијагонале су двојници истим односима којима су спрам главне дијагонале њихове слике у огледалу. То јест, однос (А(-), Б(+)) ће носити исто име као и однос (А(+), Б(-)) јер је једино што се мења јесу појединачни исходи јединки учесника, али не и сама природа њиховог односа. Сада табела добија нови садржај:

 

 

Могући односи А и Б спрам стратегија преживљавања

 

 

А\Б

 

 

Б(+)

 

Б(-)

 

Б(0)

 

А(+)

 

 

А(+), Б(+)

 

А(+), Б(-)

 

А(+), Б(0)

 

А(-)

 

 

двојник

 

А(-), Б(-)

 

А(-), Б(0)

 

А(0)

 

 

двојник

 

двојник

 

А(0), Б(0)

 

Сада смо сведени на шест могућих једнозначно одређених односа што је идаље превише. Рекли смо да у природи постоје само три могућа односа што значи да су три односа у овој табели вишак тј. непостојећи. И заиста, односи који представљају комбинације искључиво (0) и/или (-) једноставно до сада нису забележени.

Дакле коначна табела заиста има три односа и то су:

 

Могући односи А и Б спрам стратегија преживљавања

 

 

А\Б

 

 

Б(+)

 

Б(-)

 

Б(0)

 

А(+)

 

 

А(+), Б(+)

 

А(+), Б(-)

 

А(+), Б(0)

 

А(-)

 

 

двојник

 

непостојећи

 

непостојећи

 

А(0)

 

 

двојник

 

двојник

 

непостојећи

 

(А(+), Б(+)) представља однос симбиозе у којем обе јединке учеснице А и Б имају корист. Пример овог односа се може, између осталог, уочити између ајкула и риба чистача. Ајкуле не једу чистаче и како оне саме имају мало или уопште немају предатора у сопственим екосистемима, рибе чистачи могу да прелазе далеко веће раздаљине прикачене о ајкуле притом имајући најбољу подводну заштиту од сопствених предатора. Заузврат ајкулама на пруженим услугама безбедности и транспорта рибе чистачи им чисте крљушт и/или зубе. Сви односи симбиозе су обострано одрживи, унапредиви и пожељни. Овакав однос сматрам својој републици најпожељнијим и надам се да ћу кроз наредне странице описати потребне кораке за остваривање истог.

(А(+), Б(-)) представља паразитски однос у којем једна од јединки А или Б има корист док друга има губитке. Примери овог односа су, између осталог, опажајни у стратегијама преживљавања пијавица, крпеља, одређених врста шишмиша крвопија и њихових одговарајућих домаћина. Паразитски односи су у својој бити неодрживи и разнопожељни (А и Б имају супростављене положаје према наставку односа). Паразити који довољно дуго времена проведу црпећи своју жртву могу узроковати да њена вероватноћа преношења себичног гена буде равна нули, било то усмрћивањем или стерилизацијом домаћина жртве. Иако се значајан део ових односа завршава смрћу домаћина, паразитски однос се наставља, посматрано са становишта паразита, јер док год паразити спорије убијају своје домаћине него што се домаћини размножавају паразити ће моћи да опстану.

Овим паразитским именом бих описао данашњи однос Срба и српске владе. Ово опажам кроз субвенционисање страних твртки које је практично на снази од пада социјализма. Плаћање прикључка на воду и струју, бесплатно земљиште и накнаде за свако новоотворено радно место којим се странци привлаче доприноси црпљењу вредности из наше републике ка земљама из којих те твртке долазе. Према проценама домаћих економских стручњака до данас је из Србије испумпано преко педесет милијарди долара вредности што је цифра којом бисмо могли двоструко отплатити спољни дуг. У својој суштини не веровати да наша влада данас паразитира над сопственим народом, а у сарадњи са страним елементима, јесте веровати да твртке, начелно западног света, у просеку немају никакву корист од улагања у сопствени развој на српском тлу. Ово се наравно противи здравом разуму и бити капитализма. Последице паразитског односа се такође могу увидети у масовном исељавању Срба из своје државе као и неводољно високом наталитету етничких Срба који преостају у држави. Термин за овај пороцес исељавања становништва сковао је амерички нобеловац и економиста Милтон Фридмен називајући га – гласање стопалима. Становници државе који изгубе наду у њен и сопствени напредак окрећу јој леђа крећући се према земљама у којима могу себе да замисле; тако тихо протествујући против датог политичког поретка земље коју напуштају. Разлика између државотворности и животињских односа је та што ми се чини да су све досадашње српске владе од Другог светског рата дословно слепе пред чињеницом да другу нацију (домаћина) немају.

Са друге стране оно што сматрам добром страном постојања ових односа је то да су паразити зависни, па самим тим нужно слабији од домаћина. Такође, својим радом паразити присиљавају домаћина на изградњу имунитета или одређених одговарајућих одбрамбених механизама. Биолошки посматрано, Србија је сада управо у процесу стварања одбрамбених механизама (Устава, закона и одредби) који ће за циљ имати промену односа између владе и нације у симбиозни.

Дуго времена ми је требало да срочим следеће мисли у речи, али ћу покушати да их што је могуће више приближим просечном читаоцу – Верујем да је у свој својој мудрости Бог поставио законе нашег свемира такве да паразити постоје и имају свој одређени задатак. Иако мене пече чињеница да смо тренутно као држава у овом периоду нашег постојања ствари би требало, у сврху овог рада, посматрати што нестрасније могуће. Веровати да су паразити Творчева грешка је првенствено непојмљиво сујетно, а аналогно је веровању пацифиста да је ненасилност могућа основа државности. Оба ова веровања су погрешна јер за њихово остварење у познатој повести људске врсте не постоји преседан.

Паразитских односа, у односу наше владе и појединаца, се треба клонити. Оно што ћу признаћу левичарима Србије да су успешно уочили, мада нису срочили на овај начин, је то да однос владе и појединца искључиво једнострано мења влада да ли сопстевном променом унутрашње политике или једноставнијом променом свог кадра. Једноставније речено – моћ може да злоупотребљава само онај ко је има. Народ увек има интерес да има владу, али се саме владе могу извитоперити на разне начине.

На послетку одонос (А(+), Б(0)) представља коменсализам. Пример за овај однос чине одређене шкољке ,,папучице” или ,,стопала” које се прилепе за оклоп морских корњача. То шкољкама омогућава да превале далеко веће раздаљине и обезбеђује струјање воде независно од плиме и осеке, па оне лакше долазе до храњивог материјала. Са друге стране, корњаче не бивају знатно успорене присуством залепљених пљоснатих шкољки на својим леђима, али кључно је то да стратегија преживљавања шкољки не налаже изричито смањивање вероватноће преношења себичног гена корњачама. Значи шкољке имају корист, а корњаче ни корист ни штету. Овај однос сматрам најгорим прихватљивим између редом користољубиве владе и неоштећиване нације.

1.1– Додатак

Као додатак овог првог дела бих да истакнем још један од аргумената за себични ген. Сва три искуствено откривена односа биолошких јединки разних екосистема имају једну заједничку ствар – барем једна од јединки учесника има корист. Било да је реч о симбиози (А(+), Б(+)), паразитирању (А(+), Б(-)) или коменсализму (А(+), Б(0)) једини разлог да се овакве везе остваре јесте да бар једна јединка (у овом случају А) поспеши вероватноћу преживљавања свог генетског материјала. Дакле сви односи имају у себи користољубље тј. себичност као подстрек за оснивање.

Добре вести које се тичу паразитског односа у којем смо сада су те да је животињама потребан већи број поколења да би се успешно унапредиле и постале отпорне док је људима довољан трен промене свести да би заузели више место у ланцу исхране.

Неки од примера паразитирања могу се уочити у одређеним друштвеним порецима. Тако на пример полицијске државе би биле паразитски однос опет владе и народа, а стручније речено то би се могло и аналогно назвати ауто-имуном болешћу државе.

2– Опроштај за део корумптивног и осветољубивог понашања

2.1– О корупцији

Поводом ове главе очекујем највећу осуду јавности јер ћу изнети своје ставове без имало саосећања, а потпуно рационално. Унапред желим да се оградим да нити подржавам корупцију нити произвољне облике насиља, али примећујем да сами по себи насиље и корупција нису нужно зле ствари и да се самим тим могу укопити на начин такав да служе стварању што сувереније државе.

Почећу од корупције. По правилу мањкавости социјализма и комунизма као крајности социјализма, растом моћи владе над појединцем и тржиштем влада постаје екпоненцијално сразмерно корумпиранија. Што је влада мања то се људи мање боре да њом управљају. Ја такође нисам против пораста броја закона јер сматрам да многе околности наши преци законописци нису имали начина како да предвиде. Ја сам против раста владе на подручја укидања слобода појединаца којима се бесмислено појединац тлачи, а сама држава не јача. О овоме ће више речи бити у следећој глави.

Наиме, као по правилу политичари су прљави играчи. Ово је потпуно очекивано јер је борба за вашћу заиста игра нулте суме јер је сваки гласач који не гласа за моју странку, или барем моју коалицију, гласач мојих политичких супарника. Али, ако превазиђемо политичке обојености на трен, почитичари краду и злоупотребљавају моћ чак и онда када немају опозицију. Једностраначје је рецепт за пропадање државе јер су сви ненасилни механизми којима народ располаже да управља својим владарима укинути.

На прву лопту чини се да је рецепт за успешног политичара мешавина лажова и лопова, али ја ћу се усудити да се тој идеји супротставим. Опроштај који им ја дајем у ограниченом делу злоупотребе јавних стредстава је узрокован чињеницом да сам народ не разуме како да правилно успостави однос са будућим државним чиновницима.

Најлакше ћу ово предочити примером – неретко изборе добијају они политичари који обећају највише нових радних места. Ако узмемо за истину да сваки од неколико политичких супарника обећа различит број нових радних места, могуће и нула, која ће сигурно бити обезбеђена за време његових мандата народ има озбиљан избор и одговорност пред собом. Народ може да бира било кога између две крајности:

Прва крајност – народ бира политичара који је потпуно за слободно тржиште и капитализам. Ово се може подвести под новолибералном идеологијом и глобализацијом културе.

Друга крајност – народ бира политичара који се залаже за растућу моћ владе над тржиштем до тога да се одређени свакодневни производи забрањују, а други присиљавају у потрошачку корпу. Ово се може подвести под произвољном тоталитарном идеологијом.

Ни једна од крајности није здрава. Односно, ниједна неће изродити државу која истовремено има најбоље могуће производе, а не зависи од страних погона производње.

Наравно, овакве ставове мало људи подржава и следно томе мало политичара (јавно) заступа. По правилима нормалне расподеле увек је најмање бирача на ивицама политичке лепезе. Добро, дај да ублажимо крајности тако да звуче и јесу питкије и складније стварности:

Прва могућност – народ бира политичара који се залаже за слободно-тржиште и капитализам, али подржава посотјање царине.

Друга могућност – народ бира политичара који је се залаже за социјалицам, постојање царине и још верује да ће држава највише напредовати ако он успешно запосли додатан број радника у некој процењено неопходној грани привреде, или ако исту ту грану привреде он национализује.

Ово сада већ звучи као озбиљнија политичка расправа јер се ни за једног од њих двојце очигледно не може прилепити етикета фанатизма. Опроштај корумптивног понашања долази у случају да народ изабере другог политичара, или заправо било ког политичара који обећа нова државна радна места. Разлог због којег верујем да је је ово тачно је тај што је политичар у првој могућности искључиво правник, док је политичар друге могућности истовремено и правник и послодавац.

Народ који изабере да се чиновници државе безрезервно умешају у економију и њено тржише не може исте политичаре да плаћа једнако мало као оне политичаре који нису били спремни да на себе преузму ту одговорност.

Одмах ћу се оградити од довођења страних твртки. То је само по себи против првоверја јер у најбољем случају по Србе доприноси развоју несрба, а Србија нема ни корист ни штету. Ово је наравно једино теоретски тачно јер се све, без изузетка, стране твртке на нашем тлу понашају паразитски. Као што сам већ раније нагласио коменсализам је доња граница првоверја. У свим односима које Србија има са осталим земљама Србија никако не сме испаштати.

Политичари који желе да отворе нова радна места искључиво у државним предузећима би осим својих програма требали да имају и ценовник. Односно, да јавно траже неки удео зараде новоотвореног предузећа за време трајања свог мандата јер су преузели на себе одговорност оснивања истог.

Пошто ми немамо нити преседане за овакво управљање државом, нити икакав други начин да се одужимо политичарима који су одлучили да преузму што већу одговорност на себе шта њима преостаје него да противзаконито узимају поменути удео зараде предузећа која су створили?

Ова замисао би, теоретски гледано, требала да подстакне политичаре да се држе обећања како по сопствено тако и по опште добро, а народу би омогућила да зна тачно колико његови политичаре вреде, а колико завредњују.

На самом крају опроштаја за корумптивно понашање политичара предлажем ради избегавања таложења државних предузећа овом мером унутрашње политике да се по истеку мандата политичара који су их основали иста, та предузећа приватизују искључиво у руке етничких Срба, наравно под одређеним правним условима.

2.2– О осветољубивости

Јасно ми је да је ,,Око за око, зуб за зуб” све осим мудра и увиђајна основа за правни систем, али овде исључиво мислим на међудржавне односе. Без претње насиља мира неће бити, јер као што је доказано у ,,Неопходности нација” вакуми моћи не постоје. Свака држава која нам је објавила надрат је то урадила верујући да ће довољно граната променити нашу слику о себи. Нико није безнадежније поробљен од роба који верује да је слободан. Додао бих још једну своју кратку мисао да нам таj Запад, тај цивилизовани свет, између његових покушаја да нас истреби и сломи вечито објашњава како је насиље лоше.

Овде ћу испричати један важан повесни догађај којим сам ја већ неколико година опчињен. У питању је Битка код Хејстингса 1066-те године коју је повео Виљам Освајач. Он је исте године окупио војску и прешао Ламанш са подручја данашње Француске на подручје данашње Енглеске. По испловљавању Виљам је наредио спаљивање свих бродова којима је његова војска препловила мореуз. Врло важна такође је чињеница да се постарао да тај податак стигне до енглеских бранилаца. Наизглед лудачки потез био је све осим непромишљен. Његова војска којој је свака могућност повлачења одстрањена имала је незабележен морал и као таква је однела победу омогућавајући Виљаму да недуго затим завлада крајевима које је дошао да покори. Поука из ове приче је та да људство не треба узалудно жртвовати, и да не треба војевати против војске која нема шта да изгуби.

Низ битака које је Српска војска победила у Првом светском рату после пробијања Солунског фронта се такође може делимично проучавати кроз овај облик мотивисања људства.

Ово бих применио на првоверје на начин да поставим хијерархију вредности у којој животи мушкараца државе никада нису вреднији од њене суверености. Тиме би све претње ратом против нас потпуно изгубиле на значају и са нама би се или ратовало или бисмо били поштовани. Ово сматрам далеко бољим начином државотворства од њихања у произвољном смеру у којем ветар дува.

Психолошки гледано свако поштовање је ништа друго до страхо-поштовање. Ако познајете човека који се ни у каквим условима не би потукао са вама онда познајете некога за кога немате поштовања, јер њему ни до чега није довољно стало да би га собом бранио. Исти односи важе и међу државама.

3– Бојиште идеологија

Кроз живот ме је изразито дуго занимало како је могуће да већ не постоји скуп веровања тј. једна идеологија која је већ ујединила све припаднике за које је намењена. То, по мом скромном мишљењу, значи да је свака досадашња идеологија имала превиде у успостављању својих хијрархија који су се временом накупили довољно да се она сама уруши од своје несавршености. Као етно-центриста такође верујем да ће разне идеологије бити различито прихваћене у разним државама у зависности од њихове демографске слике. Кинезима је могуће да ће првоверје бити прилагођено тако да има више одредби комунизма, афричким црначким племенима одређене видове монархија, док ће Србима највише одговарати неки од видова слободарства.

За почетак држава да би постојала мора да има национализовану војску, полицију, и три гране власти (извршну, судску и законодавну). Имати ова веровања не чини ни једног човека социјалистом већ противником анархије. Надаље ћу описати како су се моји политички ставови мењали позајмљивањем најбољих идеја од свих до сада успостављених режима.

Први родољубни период

Од краја средње школе сам био изразито национално оријентисан. Веровао сам да не постоје границе које држава не сме да прекорачи у односу према сопственом становништву док год су те мере образложене очувањем националног ткива. Тачније – сматрао сам да држава сме да крши одређена права затвореника или осумњичених злочинаца ради повећања безбедности. Од ових ставова сам брзо одустао када сам схватио да не само да ће држава сигурно злоупотребити своју власт него да ће овим чином добар део невиних људи бити подвргнут неодговарајућем незаслуженом кажњавању, што никако не повећава просечну безбедност становништа. Државама у којима се према откривању злочина односи исти као или горе него према самим злочинцима владају криминалци.

Данас верујем искључиво да затвореници никако не смеју бити терет држави. Једина мера коју бих увео је та да затвореници морају да издржавају своје чуваре, смештај, храну, воду и струју. У случају да се затвореници прогласе невиним за време или након издржавања своје казне њима би се сва створена вредност тренутно вратила по изласку из затвора. Ово наравно не би важило за затворенике ослобођене председничким помиловањем и слично. За време издржавања казне затвореницима би била зајемчена готово сва права, а затвореници би били груписани у специјализоване затворе одређене по природи и силини злочина.

Слободарски период

Даље, на факултету сам се придружио клубу слободараца. Њихово основно веровање је да су људска права граница која не сме бити прегажена од стране државе јер је то пут у колективистичке и тоталитарне идеологије. То јесте тачно, али не увек јер државе крше многа људска права годинама, а не постају тоталитарне творевине.

Пре него наставим са радом понудићу дефиницију људских права коју сам сковао уз помоћ свог средњошколског професора филозофије – Људска права су потскуп практичних људских слобода такав да се може уврстити у општи закон. Ова дефиниција је врло математичка јер се користи односима скупова, али верујем да је далеко боља од свих досада понуђених јер јој још нисам нашао замерку. Ова дефинија ће бити сликовито појашњена у наставку.

Дакле, како уопште да имаш затворе и полицију ако ниси спреман да погазиш барем два основна људска права – права на слободу кретања и право на слободу удруживања? Осуђени преступници нити могу да се слободно крећу нити могу да бирају са киме ће и када да проводе време. Но, тада ме то није бринуло и већину факултета сам био слободарац верујући да су сва права зајемчена од стране државе неотуђива.

За време мог чланства у клубу слободараца сам преузео неколико политичких ставова везаних за обавезно школство, здравство, опорезивање, поседовање оружја и привреду:

Школство – Верујем да школство не сме бити обавезно. Школство треба да се временом мења и прилагођава како тржишту, тако и новим сазнањима и начинима предавања које величина бирократског апарата нужно успорава или често и не дозвољава. Да ствар буде гора добар део градива који се у основним школама обрађује је сувишан, нетачан и по државу субверзиван у смислу да не награђаје слободно и критичко мишљење ђака већ искључиво покорност и учење напамет. Основно веровање које ме наводи на овај закључак је тај да родитељи/старатељи треба да имају потпун ауторитет што се тиче образовања њихове деце. Ја нисам за укидање државних школа него за оснивање приватних. Сва деца која се испишу из државних школа би добијала ваучере у барем двотрећниској вредности које држава троши по просечном основцу да се пребаце у било коју приватну школу, чиме би се држава кажњавала када ученицима сервира застарела, нетачна или преобимна знања.

Такође сам велики противник електронских дневника јер количина података коју професори и школе смеју да имају о деци треба да буде ограничена искључиво на оне који су нужно професионални. Поред свих практичних разлога које имам за овај став најважнији је тај да је приватност ђака, и уопште људи, људско право које не сме бити прекршено.У супторном правни поредак који почива на претпоставци невиности не важи и људи ће морати да доказују своју невиност на суду уместо да им тужилац доказаује кривицу.

 

Здравство – Слично школству нисам против тога да држава поседује болнице, него искључиво да држава има монопол над здравством. Следећа моја реченица ће бити изразито сурова, али истинита –  На здравствену негу људи немају право. Ниједан човек нема право на рад другог човека. Истина је да се лекар који може, а одбије да помогне болеснику, понаша неморално и недоследно Хипократовој заклетви, али натерати истог лекара на рад против његове слободне воље дословно успоставља робовласнички однос.

Такође сам противник обавезне вакцинације јер повређује право појединца на телесну сувереност.

Опорезивање – не сме бити прогресивно тј. људи који зарађују више не би требали да плаћају уделно већи део свог привретка држави јер као богати њихови подједнаки уделни порез ће свеједно бити већи од оних које не сматрамо богатима. Истини за вољу, граница богатства је произвољна вредност времена у којем живимо јер је имати крдо стоке у Карађорђевој Србији човека чинило велепоседником или чак кнезом, а данас најобичнијим сточаром. Такође, европски стандарди богатства одступају вишеструко много пута од светских па тако бити врло сиромашан у Србији подједнако по новчаним примањима и ваљаности живота као бити врло имућан у просечној афричкој подсахарској земљи. То истовремено значи да се противим постојању минималца јер је и он једнако произвољан као граница богатства и његово успостављање ограничава права послодаваца на преговарање о плати. Додаћу још да се не противим постојањима синдиката већ искључиво произвољним постављањем граница богатства и сиромаштва од стране државе.

Залажем се за укидање свих осталих видова опорезивања попут регистрације возила, пореза на имовину, пореза на наследство и сл. који за своју основну сврху немају кажњавање тровања природне средине.

Поседовање оружја – Сваки пунолетни држављанин српске републике би имао потпуно право на ношење оружја. Ово право бих прекршио једино у три одређена случаја – да се не ради о оружју масовног уништења, да човек никада није кажњаван за насилне злочине или да човек није доказано умно нестабилан/поремећен. Све законе који притеравају грађане на даље ограничење овог права, попут оних који забрањују одређене делове пушака, налажу прикривеност оружја на јавним просторима или ограничавају број метака у шаржерима треба учинити недоношљивим од стране Народне скупшине и ако икада буду донешени противити им се, ако је потребно и силом. Једини слободан човек је наоружан човек па се његова истинска воља једино може исказати на изборима када он не страхује од освете државе за своје политичке ставове. Такође сам за озакоњавање права на одбрану части у двобоју.

Закони о забрани помоћи лошепослујућим предузећима – Овим законима би се држави одузела моћ да предаје средства државним предузећима која су отишла у стечај. Такође би се овим законима забранило да држава преузима лошепослујућа предузећа са њиховим дуговима од стране приватника. Овим потезима верујем да би се способност сузбијања корупције у држави знатно побољшала.

Социјалистички период

Пред сам крај основних студија сам почео да примећујем да су моји омиљени политички коментатори на Ју Тјубу почели да нестају. Нећу их именовати, али ако су њихови канали забрањивани у периоду од 2018-те године па надаље, а имали су преко барем неколико стотина хиљада претплатника ја сам или чуо за њих или сам их помно пратио.

Тада сам почео да разматрам све могуће начине на које би право на слободу говора могло да се одбрани и дошао сам до закључка да постоје разумне левичарске тј. колективистичке мере које се могу искористити за решавање овог проблема. Ју Тјуб, Фејсбук, Епл и слични дивови Силиконске долине као приватне твртке имају пуно право да на својим платформама цензуришу било кога без потребе да за то полажу одговорност држави; на исти начин на који власник ресторана може да избаци сваког госта из своје радње без да за то одговара. Разлог из којег ово тврдим као дојучерашњи слободарац је тај да сам уочио да проблем настаје када причамо о монополима.

Основна претпоставка републиканске државотворности је та да држава има монопол над силом и да је то једини монопол који сме да постоји у држави јер би свако постојање другог монопола над одређеном граном привреде могло да има субверзивну делотворност над монополом силе као обистињењем воље грађана. Краће речено – воља народа би била угрожена истовременим постојањем више од једног монопола у држави.

У тренутку када је Ју Тјуб почео да уклања десничарске поборнике само на основу различитих ставова које имају, а не повреде одредби уговора твртке, он је престао да буде платформа и постао је издавач садржаја.

Ово је по мени проблематично управо зато што је огроман део свог политичког садржаја укључујући расправе неистомишљеника управо власништво дивова Силиконске долине што би значило да они цензурисањем истог могу да управљају вољом народа Сједињених Америчких Држава. Због свега овога сам размотрио и усвојио неколико наредних социјалистичка закона у корист првоверја:

Против-поверенички скуп закона – Закони којима би се влаништво твртки у свим привредним гранама променило од једног њиховог дотадашњег власника у руке барем двојце у случају да је дата твртка у тренутку уплитања државе захватала барем половину свог тржишта одговарајуће робе или услуге. Иако је овај скуп закона видно против слободног тржижта и личног права на имовину, он је прокапиталистички јер осигурава најбољи могући однос производа и цене, и истовремено је првоверан јер спречава нарушавање односа који су народ и влада успоставили од стране произвољног привредног монопола.

 

Скуп закона против промене пословне стратегије – Закони којима се тврткама забрањује навлачење муштерија на одређену услугу и робу, рецимо ниским ценама или чак поклањањем услуга и/или робе, да би се касније та цена нагло променила остављајући потрошаче у безизлазном положају. Напомињем да би ови закони важили искључиво у току растурања монопола да би се спречила могућност повређивања потрошача у току раздела монополне тврке.

Закони против повећања цена намирница и одговарајућих потрепштина у елементарним непогодама – самојасни.

Желим да напоменем да никада нисам подржавао законе о једнаким заступљеностима (квотама) произвољних групних идентитета (жена, мањина, и лепезе сексуалних девијантности) на државним, а камоли приватним радним местима. Број социјалних закона мора да буде најмањи могући јер у супротном прераста из нужног зла у зло што се тиче односа владе и појединца. Чак супротно – сматрам да се хетеросексуалним, православним или родноверним и телесно способним Србима и Српкињама треба уступати првенство при запошљавању на државна радна места, што ћу касније одбранити.

Други и тренутни родољубни период

Иако сам кроз живот променио неколико идеологија никада нисам изгубио из вида циљ због којих њих изучавам – стварање најсувереније Србије. Прилику за личним растом сам дао сам себи не ограничавајући се на ни један политички табор; као што је већ наглашено у предговору – није ми важно одакле добре идеје долазе.

Додатних пар закона које сам усвојио као обновљени и свестранији родољуб су:

Закони о стимулисању рађања – Ови закони су прилично самојасан, али ћу их прокоментарисати са рачуничне стране. Држава која није осигурала да има потомства барем довољно да стане у ципеле својих родитеља је сигурно на путу изумирања. Без барем троје деце по мајки није питање ,,да ли” него ,,када” ће Србија нестати. Ово је јасно јер ако допустимо себи да имамо само двоје деце по мајки то неће осигурати ни просту замену становништва јер, нажалост, сва деца не дочекају да сами постану родитељи. Такође, ови породични закони не смеју важити ни за кога другога осим за етничке Србе јер се тако избегава могућност етничке замене становништва (касније објашњено).

Закони о НВО-има – За почетак невладине организације представља једну јако манипулативну синтагму (фразу) јер чињеница да дате организације нису плаћене од Српске владе не затвара (изразито вероватну) могућност да су исте организације неке друге владе. Сва политичка деловања ових организација би била тренутно цензурисана, а њихови чланови изведени на суд под оптужбом за субверзивно деловање у случају да за идеје које заговарају добијају дословно више од 1 РСД годишње. Ово, је у складу са поштовањем словоде говора свих држављана српске републике јер цензурисање није спрам заступаних идеја већ спрам извора финансирања.

Закони о заштити азбуке – Слични по идеји закону о НВО, сви државни и јавни натписи би били на азбуци или би у супротном били јако опорезовани. Ово се опет не противи слободи говора јер не цензурише спрам заступане идеје већ исључиво кажњава скрнављење културе коришћењем произвољног несрпског писма.

Закони о заштити живота – Овај закон је последица моје непомерљиве уверености у чињеницу да људски живот почиње зачећем. Све друге границе сматрам суште произвољним и неке ћу навести овде ради утемељивања овог полазног веровања. Посматрано са биолошке тачке гледишта од самог тренутка зачећа не постоји онтолошки скок илити бинарни прекидач промене облика живота из оплођене јајне ћелије у дете. Дете носи по 50% гена оба родитеља тако да став да је дете део мајчиног тела научно нетачан. Дете није део мајчиног тела него засебно тело, истина зависно о мајчином, али унутар мајчине утробе. Ако мајка, или било који пунолетни човек, има потребу да себи одсече руку, ископа око или извади вита ребра то се по психологији сматра телесним дисморфизмом што јесте болесно и неморално, али јесте људско право јер тело и намера истовремено припадају како починитељу тако и жртви (датој особи). Ово се не може рећи да важи у случају побачаја јер дете, понављам, није део мајчиног тела него је засебни облик живота у мајчном телу. Такође ако верујете да живот почиње рецимо откуцајем срца, првим удахом или првим неурохемијским сигналом дететовог мозга онда истовремено немате преседан да браните усмрћивање особа које имају редом следећа стања – потребу за стимулисањем рада срца (нпр. пејсмејкерима), астму или се налазе у коми. Самим тим за покушаје побачаја, у зависности од околности, пред државног тужиоца би се изводили лекари, фармацеути или мајке у зависноти од уплетености за злочине чедоморства или свесне сметње развоју плода.

Очекујућим мајкама које се налазе у недоумици поводом својих трудноћа би се обезбедило о трошку пореских обвезника (државе) саветовалиште које би за сврху имало да мајке увери у светост плода које носе.

Такође би се од мајки тражило да се у току трудноће редовно одлазе на лекарске прегледе да би се спречио унос хемијских супстанци које би могле да наруше дететово здравље. Овде првенствено мислим, али не ограничавам се на забрану уношења дуванског дима, алкохола и сличних опојних/халуцогених дрога у току трудноће.

Закони о поседству земље и предузећа – Све обрадиве површине, производни погони, сва предузећа, минерална и рудна богатства и сл. не би смели да припадају на српском тлу икоме осим држављанима српске републике или самој српској републици и по доношењу овог закона би све изузетке требало национализовати.

Закон о пореклу имовине – самојасан.

3.1– Додатак

 

Слободе можемо поделити на транседенталне и практичне. Транседенталне су оне слободе које људи могу да остваре једино сањањем или маштањем. Примери за те слободе су читање мисли, лебдење, пролажење кроз зидове, одсуство физиолошких потреба и сл. Практичне су све оне слободе које (појединачни) људи начелно могу да остваре. Ако посматрамо људску врсту као једну целину ми утичемо да се домен практичних слобода вечито шири на уштрб транседенталних. Транседенталне слободе попут опловљавања света, коришћења струје или изградње личних рачунара су престале да буду транседенталне оног тренутка када су остварене. Сваким новим светским или олимпијским рекордом у мртвом дизању, трчању на 100м. или прескакању препона ми померамо границе немогућег. Занимљиво је то да се чини да ће скуп транседенталних слобода, иако стално од њега крадемо, увек бити бесконачно пута већи од скупа практичних. Скупови транседенталних и практичних слобода су комплементни и оба су бесконачна по броју својих чланова.

Унутар скупа практичних слобода налазе се људска права. Понављам – да би одређена слобода била људско право она мора бити уврстива у општи закон. Тако на пример, човек има практичну слободу да убије другог човека (не из самоодбране), али не и право да то уради. Проверити да ли је одређена практична слобода људско право треба је једноставно опробати са што ширег гледишта, притом пазећи на парностепене изузетке. Под парностепеним изузецима подразумевам да човек који нема ноге идаље има право да хода, тако да је чињеница да је ходање за њега транседентална, а не практична слобода, у суштини неважна.

Иако су сва права важна најважније и прво право које стичемо је право на живот. Следеће право је право на самоодбрану, а одмах потом и право на нужну одбрану. На четвртом месту се самим тим налази право на ношење и поседовање оружја, док је слобода говора и мишљења тек на петом месту.

Везано за све законе и одредбе које нисам споменуо ради искључивог бављења суштином у раду, исносим правило које ме још није издало везано за моју подршку произвољног преглога. Посматрајући искључиво идеолошки из углова слободарства, родољубља и социјализма закон сматрам добрим ако га барем две од ове три идеологије могу безререзервно подржати. Ово остављам као изазов да буде порекнуто, ако је могуће, временом као врло употребљив начин одмеравања законских предлога.

4– О мањинама и њиховом (не)равноправном положају

Тренутно, поред овог, краћег рада пишем и ,,Предлог преправке Устава”. Дуго сам мислио да је привилеговање разних мањина (верских, националних, разних девијантних сексуалних итд.) једино ствар која је могућа у Западном свету јер их је сустигао големи осећај кривице од својих колонијалних, империјалистичких, геноцидних и мисогеничних потеза из прошлости. Грдно сам се преварио и охрабрујем сваког читаоца овог рада да се упозна са Уставом Српске републике. Од својих двестотинешест чланова колико наш Устав има одговорно тврдим, и у раду ,,Предлог преправке Устава” до танчина образлажем да је барем петина тј. четрдесетједан члан нашег садашњег Устава сувишан. Односно, да се барем четрдесетједан члан мора или уклонити или радикално променити да би Устав као највиши правни акт био унутрашње доследан.

Оно што ме је оставило згранутог је чињеница да се ни на једном месту у садашњем Уставу телесно способни, пунолетни, непензионисани, православни или родноверни српски мушкарци не сматрају ни од кога вреднијим.

Ово није преувеличавање, ово је чињеница!

Ако си се родио као мушко, ако си старости између осамнаест и шездесетпет година, ако си хетеросексуалан и ако си телесно способан на све исте оцене и способности бићеш последњи запослен на државном радном месту, или примљен на државни факултет, или на реду да примиш социјалну помоћ.

Ово сматрам дословно дегенеричним начином управљања јер се према најздравијима, најјачима и најпаметнијима међу нама односимо најгоре. Овиме се управо они који су Србију изродили кажњавају у корист оних који су кроз прошлост често били окренути против Србије у великим окршајима или оних који опет буквално не могу осигурати постојање њених нових потомстава.

Сви закони, одредбе и чланови Устава који се позивају на заштиту мањина, а чија последица је етничка илити демографска замена становништа нису ту да би се мањине заштитиле него да би се већина збацила. Истинска брига о мањинама би требала дакле да подразумева да мањине остају у мањини, то јест да те посебне мере (позитивне дискримицанције) које би наша република пружала мањинама важе само до тренутка када удео свих мањина није већи од неког јасно одређеног удела становништа. Мој предлог је тај број мањина у Србији не сме бити преко тзв. цензуса становништа тј. 5% од укупног. Да ли се бројчаност мањина смањује или не, није од важности док год се број Срба унутар граница државе увећава и удео мањина не прелази поменути цензус. У супротном, Срби ће од свог пореза плаћати да сами постану мањина у својој држави, тј док сваки други становник Србије није несрбин.

Пошто сам ово оставио недоречено, а сматрам га важним за изрећи – Ја не желим да се несрби у Србији осећају угрожено нити изопштено. Сва права која бих новим Уставом зајемчио Србима би истовремено припадала несрбима осим субвенционисања рађања у циљу спречавања демографксе замене становништва, што верујем да сам успешно идеолошки одбранио.

Србија је жива док су јој жива деца свесна српства!

Вук Параментић