Српски политички живот већ дуже време живи између две крајности које су само наизглед супротстављене.
Са једне стране имамо отворене једаче по америчким амбасадама, са друге једаче мрва са стола колонијалног господара.
И једни и други по својим психофизичким и моралним карактеристикама, често улазе у домен карикатуралног, не би ли већи део нормалног родољубивог тела удаљило од сваке врсте учешћа у политичком животу.
За такве су предодређени родољубиви интелектуалци без енергије, јалови и у страху да
не изгубе платице по институтима и факултетима и евентуално не добију шамарчину од жене. Врхунац њиховог активизма је евентуално учешће у политичком савету неке родољубиве странке, нарочито ако се подмаже са триста евра.
Власт са оваквом екипом врло лако маневрише.
Прве обер-издајнике континуирано преко режимских медија напада, позиционирајући их као “праву опозицију” и међусобно дижући рејтинг, знајући да њихово гласачко тело никад неће моћи да окрње.
Ове друге држи балзамоване у подруму ДБ-а од избора до избора, пред које им отворе широм врата телевизије Хепи и Пинка и по неки одбор у Србији, брижљиво пазећи да не прескоче 3% на изборима и не мазну неког одбеглог напредњака.
Родољубиве “независне” интелектуалце уцене укидањем рубрике у “Политици”, уколико се откаче у одбрани Косова или супротстављању геј агенде.
Оно шаке јада младих, енергичних, самониклих људи који су осетили потребу да ураде нешто за своју државу, а који нису девијантни и лопуже, те нису згодни за уцену, али ни за трговину, саботирају, маргинализују, клевећу, цензуришу, судско-полицијски прогоне.
Интензивно се ради на њиховој дискредитацији лажним кривичним и бројним прекршајним поступцима, који јавности треба да укажу на њихову “проблематичност”, а њих саме да исцрпе и доведу до одустајања.
Међу њихове присталице шаљу се последњи доушници у ланцу исхране који убацују сумњу у њихову честитост и мотиве са причом да “они хоће у политику” и тако им руше ирационалну уобразиљу о “спасиоцу народа” који треба без пара, леђа и медија вечно оном ствари глогиње млатити.
То неминовно у дужем временском периоду доводи до гашења првобитног жара и воље, те се такви самоникли пупољци појављују и нестају у одређеним временским размацима.
За то време, ове две групе са леђима, парама и медијима, стално су пред очима просечног гледача Задруге који ужива у њиховим кечерским мечевима на телевизији, са дубоким убеђењем да једино они “имају шансе”.
На тај начин се обезбеђује вечити “циркулус вициозус”, где после актуелних издајника могу доћи само још већи.
Све то пажљиво координишу што стране, што наше избушене службе у којима и да је остао по који патриота, не може много да уради јер му налоге дају шефови из владајуће гарнитуре, чији је опстанак на власти директно пропорционалан количини издајства оних који треба да их замене.
Спаса нам нема, пропасти нећемо.
Јована Стојковић, председник самосталног, родољубивог, народног Покрета Живим за Србију
Објављено 27.11.2021.
