Press "Enter" to skip to content

Психолошки профил једне хуље

У последње време, све је више психијатара, психотерапеута, а нарочито „психолошкиња“, који покушавају да психијатризују људе који се боре за своја основна права. Тако имамо теорије да људи који „не поштују мере“ које доносе спикери приватне фирме Светске здравствене организације, или који их макар преиспитују, имају психопатске црте, безосећајни су, без емпатије, са антисоцијалним цртама.

Дакле, „колеге“ неког ко може да злоставља, убије, силује без икаквог осећања кривице, изједначавају са мајком која не жели да јој дете поново проживи реакцију на вакцину, или оцем који не жели да стави маску свом детету које има астму.

„Тумачице“ често нису лекари, већ психолози и нису упознате са истраживањима, али ни препорукама приватне фирме, такође нису упознате ни са међународним конвенцијама и уставима држава, као ни одлуком неких уставних судова да мере, које сада користе за дијагностику уместо психолошких тестова, нису у складу са уставима који бране људска права.

Право светло на ову перверзију и безобразлук баца чињеница да су ти дијагностичари на слепо, најчешће врло активни у одбрани слобода неких других ретких цветова. То су идеолошки и морални наследници истих оних који су под политичким притиском 1973. „ослободили“ дијагнозе оне који данас имају значајног удела у светској, али и власти у Србији.

Ништа ново, ништа чудно. Ревизија дијагностичког приручника ДСМ 5 и расправа у „стручној јавности“,  „обезбедила“ је дијагнозе за људе који се „противе“ општенаметнутим наративима и моделима понашања (Oppositional defiant disorder, orthorexia nervoza, organized stalking, passive agressive behaivor) и само је било питање времена и тренутка када ће их „стручњаци“ пустити у етар.

Оно што дијагностички приручници не могу, то је да морално класификују неког ко етикетира психијатријском дијагнозом огромну већину својих сународника, али здрава сељачка памет и народно искуство могу – хуља.

Изгледа да је професор Душан Кецмановић био у праву када је тврдио да су Хитлеру од свих лекара, најчешће добровољно прилазили психијатри.

Треба ли бити „психолошкиња“ да би се прозрео тај психолошки профил?

др Јована Стојковић