Press "Enter" to skip to content

Реци не фараонизацији Србије

Сувереност правосуђа, као и осталих грана власти једне државе (законодавне и извршне), почива на народу, на грађанима. Устав Републике Србије то прецизно формулише у члану 2, који носи наслов „Носиоци суверености“, у ком се каже: „Сувереност потиче од грађана који је врше референдумом, народном иницијативом и преко својих слободно изабраних представника. Ниједан државни орган, политичка организација, група или појединац не може присвојити сувереност од грађана, нити успоставити власт мимо слободно изражене воље грађана.“  Уколико се изгласају ове уставне промене, какве предлажу Вучићеви посланици, и судије и тужиоци буду бирали сами себе, и не буду их бирали народни посланици, тиме ће народ изгубити сувереност по питању правосуђа, и суверенитет правосуђа, тачније судија и тужилаца, би почело да се заснива на некој врсти фараноске, и тиме никоме одговорне, власти. Другим речима, на овом се референдуму одлучјује од томе да ли грађани желе да се одрекну суверености коју им гарантује Устав Републике Србије, односно суштински се овим грађани изјашњавају да ли желе да се наведени члан 2 Устава Републике Србије који гарантује њихову сувереност стави ван снаге или не. Јер сама оваква уставна промена каква се предлаже на овом референдуму била би у  потпуности у супротности са наведеним чланом 2, и тиме она ни не би могла да буде уопште понуђена као опције, што само говори да људи који овакву измене Устава предлажу немају правно знање или, пак, желе управо то – стварање фараонске власти у нашој држави. Стога је битно изаћи на референдум и заокружити „НЕ“, јер тиме гласате против фараонизације Републике Србије и српског друштва, а за одбрану грађана као носилаца суверености у нашој држави.

Као главни од аргумената за промену ових уставних одредби о бирању судија и тужилаца наводи се да ће тако стручњаци да бирају стручњаке. То је оно што у интервјуу у Политици од 6. јануара 2022, истиче и један од чланова радне групе за израду овог нацрта акта о промини Устава. Тако он каже да судије више не би бирали посланици који немају „специјализована, стручна знања“ за правосуђе, већ би их бирале судије и тужиоци које су стручњаци, јер је, како он каже, „судска власт стручна а не политичка“. Оваква логика је сулуда логика, јер она у ствари подржава став да посланици не би требало ништа да бирају и доносе јер нису сви посланици стручни и специјализовани у свим областима у којима доносе одлуке и врше изборе. Јер чак и да међу посланицима постоји неки стручњак за одређену област из које се неки пропис доноси, остали посланици нису стручњаци за то, и тиме, је ли, по логици овог уставомењеча, не би ни били легитимни за давање свог гласа. Ово је суштински заступање тезе да народ, који својим суверенитетом стоји по Уставу иза посланика који гласају, нема право да одлучује ни о чему јер није „стручан“, нема „специјализовано знање“. Тиме би се такође негирао и легитимитет народа да уопште бира посланике јер како ће народ знати ко је од тих посланика стручан да буде посланик када сам народ у великој већини никада није био у тој посланичкој позицији, а чак ни не мора да буде писмен да би гласао? Тиме, је ли, народ није легитиман нити да бира председника, јер није стручан, па би ваљда бивши председници требало да бирају наредне, или шта све не произилази из ове сулуде логике која се истиче као аргумент за мењање ових уставних одредаба о избору тужилаца и судија. Колико је потенцијално ова ситуација опасна види се по томе што би, измени ли се Устав Републике Србије у овом смислу, судије и тужиоци постали „фараони“ који не одговарају никоме до другим „фараонима“, јер их нико други не бира до „фараони“. Неко може рећи да и лекарску лиценцу другим лекарима даје и одузима Лекарска комора и њени органи а не народ. И то је тачно, али само до оног дела када неко од лекара или од заинтересованих (оштећених) страна, а ко није задовољан одлуком органа Лекарске коморе не одлучи да се обрати суду где ће одлука Лекарске коморе бити преиспитивана и укинута уколико је незаконита. Тиме је крајња истанца управо оно што почива на суверености грађана – а то је суд, а како је то сада по уставним одредбама и прописано. Тај суд који почива на суверенитету народа је тако крајња инстанца било коју област и ситуацију да уземемо за  пример. Уколико би ове уставне одредбе биле промењене на начин како то сада жели Вучићев лоби, управо би та крајња истанца била отргнута од народа и постала би фараонско седиште коме нико ништа не би могао. Јер, на пример, када би неки конкретни судија био ухваћен у кршењу закона у смислу злоупотребе свог положаја, и уколико би и сам дошао на суд, њему би судили управо други „фараони“ као што је и он. Тако би се пред њим потенцијално нашли или они „фараони“ које је он поставио на судијско фараонско место, или они „фараони“ који су њега поставили на судијско фараонско место. У првом случају то би значило да му они који му суде дугују захвалност јер их је поставио, док би у другом случају ти који му суде били одговорни уколико би он био осуђен јер су га они и поставили на то место. Све то наравно указује да од поштеног суђења ни не може бити ништа јер „фараони суде фараону“ и тиме, у ствари, уколико би до осуде дошло руше сопствену фараонску позицију. Људи ван оваквог судијског и тужилачког фараонског клана би били апсолутно без могућности да се заштите јер би им увек судили и тужили би их они чије се „право“ на суђење и тужење не засниваа на суверенитату народа већ на „суверенитету“ самих тих „фараона“, тј. судија и тужилаца. И да ствар буде јаснија, ако се вратимо поново на пример са лекарима и Лекарском комором, ви увек као пацијент можете да изаберете лекара, да изаберете где ћете се и како лечити, и нисте везани ничим што каже, препоручи или одлучи Лекарска комора, док, с друге стране, ви не можете одлучити ко ће вам судити, чак ни то да ли ће вам и где неко судити и решавати ваш потеницијални правни проблем, било да је у питању неко грађанско или питање из кривичног права. Такође, истиче се као аргумент за ове промене да тиме што убудуће судије и тужиоце не би бирали посланици, они би били „независни“, тј. не би били под утицајем „политичара“ и „политичких станака“ које су их изабрали. Суштина је у томе да „политичари“ и „политичке странке“ представљају народ и да је њихова власт власт која почива у народу, због чега судије које посредно бира народ у ствари ту врховну власт у једном друштву – ВЛАСТ ДА СУДЕ – добијају управо од народа, због чега би те одлуке и требало да буду поштоване у том народу јер су „од народа“. Народ је тако посредно одлучио ко ће ће бити судија и тужилац, и коме ће веровати да је праведан. Овим променама народ губи тај посредан утицај и ничим не одлучује ко је тај ко ће у име народа мерити и сећи када за то дође време. Немојте заборавити да се пресуде у нашем суду у кривичном стварима изричу „У ИМЕ НАРОДА“. Овим променама ствара се ситуација да у име народа пресуђује неко коме народ није дао право да у његово име суди. Такође, то што су неки посланици изабрали судију или тужиоца, не значи да ће ти посланици и њихове политичке странке и у следећем мандату да седе у парламенту. Парламентаризам управо и јесте та могућност променљивости онога за кога народ сматра да не ради добро. Овим изменама, судије и тужиоци пак не само да не би били променљиви, јер се бирају доживотно, већ, што је у ствари најважније, не би ни у првом тренутку били изабрани као они коме је народ, преко својх посланика, дао право да у његово име суде и туже, већ би их постављали људи који том народу не одговарају и који из тог народа ни не црпе свој суверенитет и легитимитет, већ га црпе само  „из себе“. Овакво решење је крајње недемократско и крајње нецивилизацијско, толико страно било каквом модерном појму схватања државе и друштва. Свака другачија тврдња је, просто, смешна и бемислена. Јер та „независтност“ коју би, као, судије и тужиоци стекли, уствари се своди на следеће: уместо да буду одговорни грађанима, читавом народу, који их бира преко 250 народних посланика и даје им највећу могућу сувереност – народну суверност, сада ће бити одговорни свега једном телу од једанаесторо људи од којих већина која је довољна за избор судија своју сувереност не „вуче“ из народа већ из себе? Ко каже да је оваквим променама независност судија загарантована, у ствари тврди да је боље одговарати групи од неколико појединаца (које народ није ни овластио), него читавом народу. Не заборавите и то, да прича о „специјализованом, стручном знању“, уз то „не пије воду“, јер су и до сада судије и тужиоце предлагали Високи савет судства и Високи савет тужилаштва, значи нису их предлагали они који немају „специјализовано, стручно знање“, а посланицу су имали могућност или да их изгласају или не, чиме су им давали или одузимали сувереност да раде или не раде као судије или тужиоци. Тако да није ни било могуће да буде изабран за судију неко ко није „стручан“ јер га је изабрао неко ко нема „специјализовано знање“. Другим речима, и до сада је избор био такав да се „специјализовано, стручно знање“ поштовало јер се на основу њега и долазило на листу за избор. Стога је овај аругмент и са ове стране потуно бесмислен и лажан.

Још један од разлога због чега треба гласати „НЕ“ на овом референдуму је тај јер се гласа „ђутуре“, како би народ рекао, а што је недопустиво. Тиме се ствара ситуација да се увек о уставним изменама гласа „у глобалу“, и тиме се популистичким методом – „ово је популарно и то ћу да ставим поред непопуларног да би и непопуларно прошло“ – у ствари обмањују гласачи и не даје им се истинско право да бирају и одлучују. Јер, можда људи јесу за једну, али нису за другу измену. Тако и сада заједно у једном референдумском питању стоје измена у назива Врховног касационаог суда у Врховни суд, са нечим што је у суштини одрицање грађања од сопствене суверенсоти, а што су помешане „баба“ и „жабе“, како то народ каже. Сетите се оног сулудог рефендумског питања на референдуму у Македонији од пре пар година. Уколико се дозволи оваква уствана промена у Србији, неко следеће питање на неком следећем референдуму бићи управо онакво како је било и у Македонији која је чак на тај начин променила и сопствено име.

Друга битна ствар због које би људи морали изађи на референдум и на њему заокружити „НЕ“, јесте политичка. Уколико се дозволи Александру Вучићу да на оваква начин, са овим накарадним измеђеним законом о референдуму, промени устав, то му даје могућност да устав промени у било ком делу и било када јер ако му „упали“ једном, и уколико народ буде „равнодуушан“, следеће референдум ће потенцијално бити онај о питању предаје Косова и Метохије, и ко зна чега све не. Јер ако се бојкотује овај Вучићев референдум или уколико се сматра као неважан, шта је онда то што ће учинити референдум важним тако да он не буде бојкотован? Да ли заиста сматрате да је неважно како се бирају људи који ће сутра да вам суде, не само у вашим приватним стварима, већ управо и по питању Косова и Метохије када се то питање једног дана постави пред Уставни суд Републике Србије, и то потенцијално и пред судије које ће бирати судије а не народ? И како онда уопште да било који избори или референдум буду „битни“ ако их расписује Вучићева већина? Па ко ће их други расписати? Ако сте спремни да се на улицама, „ван избора“ и „ван референдума“ изборите за слободу и одбраните сопствену сувереност, у реду. Али где сте онда били ових десет година колико Вучић влада и што сте онда дозволили све ове силне накарадне законе које је његова већина да сада донела?

Не дозволите, стога, да вас преваре они који су вас недавно позивали на бојкот избора и тиме омогућили Вучићу да има ову готово једнопартијску скупштину у којој без икаквог гласа против може да доноси све што му падне на памет. Тако је преко Закона о референдуму и поноштио у великој мери суверените грађана, јер више није важан човек (ни да ли је жив, ни да ли постоји) и статистичке је апсолутно небитан за ствар референдума. Свеједно је тако да ли нас има 10 милион или 10 хиљада, јер ће резултати рефендума бити легитимни колико год да људи изађе јер више не постоји цензус од 50%. О судбини најзначајнијих питања у једном друштву решаваће тако потенцијално само они који буду обавештени да се референдум одржава. Тиме је могућност медијске манипулације референдумом несагледива јер од жеље владајуће већине и зависи на који начин и како ће се вршити пропаганда одређеног референдума, пре свега, преко јавних сервиса који су најгледанији медијски сервиси и који у ствари формално гледано припадају грађанима. О томе на који је све начин могућа страшна манипулација од стране власти види се и по обавештењима о овом референдуму које је грађанима послала Републичка изборна комисија. У њима се уопште не наводи рефереднумско питање, већ се дају „информације о променама“, а у ствари се даје интерпретација која у суштини прејудицира „пожељан“ исход. Другим речима, не наводи се само шта је предложено, већ се наводи зашто је та промена пожељна и добра, а што је опасно задирање у слободну вољу грађана преко недозвољене сугестивности некога ко би требало да буде ауторитет у погледу регуларности референдума, и страшно прекорачење у овлашћењима које Републичка изборна комисија има. Републичка изборна комисија има право једино да спроводи референдум и пази на законитост овог поступка, али не и да се упушта у то да ли је неко предложено решење (у оквиру референдумског питања) добро или не, да ли „јача“ државу или не, да ли је у складу са „традицијом“ или не. То није посао Републичке изборне комисије. Немојте зато дозволити да поново будете намагарчени и да „бојкотујете“ сопствену будућност и дозволите ову фараонизацију Србије. Бојкотовањем, уз то, гласате за Александра Вучића. Јер, сви који не изађу на референдум, у суштини гласају за Вучића, баш као и они који на референдуму заокруже „Да“. Ствар је толико једноставна. Нема ту више оправдања – „нисам имао за кога за гласам“, „сви су разједињени“, „нема праве опозиције“, „ово-оно“ – не, јасно је или си за Вучиће или си против њега. Ово је зато референдум против или за Вучића. После овог ће се јасно видети ко га све подржава.

И да, знам, многи могу рећи – „покрашће референдум, као и изборе, што да гласам“. Па, пријатељу, „покрадоше“ ти и живот, што га живиш? Бори се, човече, не дај се, не дај никоме да краде, бори се за своју будућност, јеси ли човек или ниси?

Предраг Јакшић

Објављено 11.1.2022