Рушење друштва

You are currently viewing Рушење друштва

Када је пре четири године срушена управна зграда Икаруса на Новом Београду, осим благе, површене осуде у медијима, све је прошло глатко, била је то само још једна срамота нашег друштва које нема снаге и не жели да сачува било шта што нас културно-историјски повезује са временом када смо били барем у неким сегментима озбиљно друштво. Но, оно што је ово рушење српске историје додатно „етички“ нагласило, била је одлука Архитектонског факултета у Београду да, као јавна институција, заједно са одређеним бројем својих професора, учествује на конкурсу за идејно решење нове стамбено-пословне зграде која ће бити изграђена на „костима“ ове порушене српске историје, и, гле чуда, да на том конкурсу и победи. Тако је јавна институција, највећи архитектонски ауторитет у нашој држави, постала посредни саучесник у уништењу архитектонског културно-историјског блага нашег народа, те је, разуме се, на том саучесништву и профитирала.

Све ово било је и прошло, а с обзиром да се ради само о зрну песка у пустињи системског уништења српске историје, никаква поука из свега тога није извучена сем оне уобичајене – „овде све може“, или „што горе то боље“. Осмог је јула ове године, пак, Управни одбор Друштва арихитеката Београда, доделило, веровали или не, почасно признање поп певачици Констракти за „посебан допринос у промоцији архитектонске професије и унапређењу архитектонске културе“, а који је „допринос“ дала својим „уметничким радом“. Од профитирања Архитектонског факултета у Београду због рушења архитектонског и кулутрно-историјског блага Београда до награђивања поп певачице („по професији“ архитекте) због „уметничкот рада“ наградом Друштва архитеката Београда. Шта све овде није у реду? Има ли уопште нешто што јесте?

У реду је ваљда све када се добро оперу руке. А сви знамо шта значи „прање руку“. То најбоље зна (или би „по професији“ требало да зна) Порфирије Перић, на нашу несрећу и срамоту, патријарх СПЦ. Но, то његово знање очигледно га није спречило да у мају ове године јавно прими „уметницу“  и од те „уметнице“ на поклон добије лавор и бокал да опере руке. Пилтаско прање руку које се догодило неких десетак дана након преузимања овог лавора и бокала, а када је Порфирије српски народ у Македонији, српски историју, српске светиње и српске културно-историјске споменике ове историјске територије српског народа, дао у руке савремених Кајафа и њихове светине, само је потврдило да је наше друштво у целости постало ругло вредно Божјег презира. И док институције и еснафи архитеката Београда и Србије уместо да по сваку цену штите архитектонско благо нашег главног града и наше државе награђују поп-културни кич, и док челници СПЦ уместо да састрадавају са својим несрећним и духовно раслабљеним народом праве јавно топ-листе својих омиљених поп-рок композиција, цитирају у званичним обраћањима рок певаче, посећују „јубиларне“ рок-концерте бендова у којим су свирали док „нису све оставили“ (мртве да сахрањују своје мртве) и отишли за Христом, или илуструју рок песме своје омиљене рок група, друштво које би требало да граде и споља, архитектонски, и изнутра, духовно, пропада без икакве кочнице и зауздања. И није стога чудно што нико не жели да се школује за професора математике, како крокодилски плачу по медијима аутоцензурисани новинари и спикери, јер зашто би било ко желео да нешто учи децу када је свеједно да ли ће то дете у животу изградити (или срушити) фабрику, болницу, храм или снимити троминутну квазиуметничку песму. Чак, несумњиво је боље да сними песму него да учи математику, или још боље, свеједно је да ли ће завршити математику (у том смислу и архитектуру) јер ће га друштво наградити баш за троминутни кич и истовремено га овековечити на различите начине, као што су то питања на пријемном испиту за факултет. Нећете зато ни наћи у пријемним испитима на појединим факултетима Унивезритета у Београду питања из опште културе о Икарусу, првој фабрици авиона у Србији, али ћете зато наићи на питања (и то не једно) о, погађата, поменутој поп певачици Констракти (такав је случај, на пример, на пријемном испиту на Одељењу за психологију Филозофског факултета).

И није та оскудица жеље за професијом наставника питање само новца, и понајмање је то питање новца. За време владавине Александра Вучиће и дефинитивно смо постали друштво у којем људи не желе да живе. Јер ко би желео да живи у обездуховљеном, неморалном, корумпираном и у сваком смислу сиромашном друштву чији челници мрзе и свакодневно вређају и омаловажавају сопствени народ, а који је због тога дресиран да се мрзи међусобно? Ко може и ко има где, тај је отишао. Остали су они на буџетским јаслама који са својим партократским стажом, својом некомпетенцијом и лажним дипломама не би могли ни да сањају било где у иностранству позицију на којој су овде. Остали су и они који су слаби и праве се да не виде ништа око себе и гледају где да зграбе неку мрвицу или капљицу која има пада из лавора (анти)српских и (анти)народних елита док те елите након неког од „рушења“ добро оперу руке. Остали су и они који су још млади да оду и исплати им се да овде бесплатно узму и искористе шта могу па да онда „запале негде“ и „зараде нешто“. Остали су и они које је јако срамота због свега и у тој ће срамоти и остати до краја живота, молећи се да добар одговор дају на Страшноме суду када ту своју срамоту буду објашњавали, ако уопште и узмогну да је бар некако објасне. Но сви ови који су остали, тј. сви ми који смо остали, остали смо онако, „сваки за себе“ – што би народ рекао, „свака вашка обашка“ – јер заједнице нема и не може је бити у друштву у којем људи не желе да живе. А то је друштво без Бога у којем се, како нам је то 6. јула 2022. године у свом допису епископ шумадијски саопштио, само један кандидат (?!) пријавио на конкурс за упис у богословију „Свети Јован Златоусти“ у Крагујевцу. А и зашто би се пријавио, боље му је да сними песму од три минута, јер можда га прими патријарх, можда му владика дође на концерт да ту песму чује, а игуманија му исту илуструје. Можда му и архитекте Београда, и ко све већ не, дâ награду. Зашто би Богу служио кад може да пева шта хоће, зар не? Испада тако. И ко зна, можда стога неће ни бити ко да нас сахрани и очита нам опело, и можда ће и само опело бити непотребно у том друштву у којем патријарх „пере руке“, а архитекте посредно подупиру рушење архитектонског блага, ако и самих архитеката буде јер ђаке неће имати ко да учи математици. Опет, и те будуће ђаке да ли ће имати ко да донесе на свет на порођају јер лекари и медицинске сестре једва чекају да положе немачки или неки од скандинавских језика и да оду да порађају негде „горе“ где ће им „бити боље“. А можда не буде ни беба, јер зашто би људи и рађали децу у друштву у којем ни сами не желе да живе и у којем патријарх „пере руке“ док да се на десетине хиљада нерођене деце убије чедоморством од стране њихових родитеља у овој нашој несрећној Србији а тај исти патријарх о томе није јавно изговорио нити једну једину реч јер можда није стигао од размишљања коју рок песму да стави на своју топ-листу.

И тако – неће можда бити никога да порађа, можда никога ни да се роди, неће можда бити никога да учи ђаке, нити било кога да опело очита. Остаће само срушено друштво, као срушена зграда Икаруса, над којим ће разне „архитекте“ које су „камен угаони одбациле“ изградити нову, „хуману“ зграду за обездуховљеног човека, а патријарх-архитекта ће као поклон за усељење унети бокал и лавор да би руке увек биле чисте када се камере упале.

Древни је пророк рекао„сва је наша правда ко хаљине окаљане“, али „само да су руке чисте“ – одговара овај архитекта – „и све ће бити у реду“.

Предраг Јакшић

Објављено 9.7.2022.