Аутор текста: Тамара Брадић, психолог и потпредседник Покрета ЖЗС
Свако од нас има разлога да буде поносан на нешто, па ипак не парадирамо због тога, посебно не организовано. Такође, нико од нас, овде присутних, не позива на цепање уџбеника, јер сматрамо да то не решава проблем, већ га маскира.
Да бисмо разумели суштину проблема, важно је да имамо у виду шта је идеологија и колико су њени механизми одржавања уткани у сваку пору сваког друштва, и то најпре кроз институције.
Наиме, Луј Алтисер, француски филозоф и социолог каже да се у идеологији ради о имагинарном односу појединаца према стварним свету, а не о самом том свету. Идеологија има своју властиту логику, заснива се на представама, идејама, и утиче на формирање људи.
Кључно је да свака идеологија подразумева неку идеолошку праксу која из ње проистиче као и начин позиционирања субјеката. Вечна је (баш као што је и несвесно вечно) и присутна кроз целокупну историју.
Поседује материјалну егзистенцију, увек егзистира у апарату или некој пракси и интерпелира, регрутује индивидуе као субјекте, па јој је главна функција идеолошки препознавање. То идеолошко препознавање се дешава још пре нашег рођења, па ми већ пре него што се дете роди знамо шта значи бити дечак а шта девојчица у физиолошком и психолошком смислу. Такође, знамо која је улога мајке а која оца. Дакле, индивидуе које су ухваћене у систем интерпелације путем идеологије почињу да делају саме од себе. Тако да свака промена идеологије утиче и на другачије позиционирање субјеката и другачије праксе које из тог позиционирања, што је условљено, великим делом доминантним идеологијом, произилазе.
Неки појединци пруже отпор одређеним идеолошким конструктима, али убрзо након тога се огласи државни репресивни апарат, који је најчешће у служби доминантне идеологије. Онда се кажњавају или цензуришу неистомишљеници. Имате пример хапшења и покушај цензурисања председништва Покрета Живим за Србију( др Јоване Стојковић и Тамаре Брадић, као и моје искључивања из ИААП-а, зато што се моји ставови косе са њиховом идеологијом). Дакле, идеолошке технике су увек исте или сличне – репресија и цензура неистомишљеника.
У том смислу је важно разумети да постоје државни апарати, најчешће репресивни, и државни идеолошки апарати (Алтисер) који представљају одређени број реалности које непосредни посматрач види у облику одређених институција. Па имамо више државних идеолошких апарата (образовни, религијски, правни, културни, информациони). Кроз сваки од ових идеолошких апарата се спроводе одређене праксе које су у служби неке идеологије.
Вратимо се за тренутак на образовање и ШКОЛУ. Она је замишљена да буде представљена као неутрална средина која је лишена идеологије али је уствари прикривени механизам владајуће идеологије. Сведочимо да се кроз школске уџбенике уводе садржаји који су супротни са досадашњом идеологијом, инсистира се на образовним пакетима Инцест траума центра који подржавају прерану сексуализацију децу, као и на трансродном наративу, притом нико није консултовао психологе, педагоге и што је најважније РОДИТЕЉЕ. Онда се отвара питање коју врсту ОТПОРА можемо да пружимо и да ли заиста можемо да утичемо на то шта ће нам деца учити у школи?
Јуче смо на Трибини дошли до закључка да је ОТПОР родитеља изразито угашен, без обзира што се већина суштински не слаже са глобалистичком агендом. Угашени отпор је продукт глобалног капитализма који нам онемогућава да видимо излаз.
Као излаз не видим реактивне наративе, већ промишљање на сваку тему из свих углова.
Моћ није категорија која долази ОДОЗГО, већ је присутна кроз све тачке друштва и матерјализује се кроз све институције, почевши од породице. Није нешто што се стиче, осваја, дели, већ се грана. Није изолована од осталих врста односа (економских или односа знања). И оно што је кључно је да су односи моћи НАМЕРНИ и НЕСУБЈЕКТИВНИ (тежње, циљеви, тактике).
Моћ функционише кроз ТЕХНИКЕ (нпр кроз школски уџбеник), спроводи се кроз НОРМАЛИЗАЦИЈУ и КОНТРОЛУ и то са нивоа који превазилази државни апарат.
Остаје питање шта ће се још нормализовати и где су границе?!
Ипак, свако ко покушава да било кога од нас сврста у неки идеолошки конструкт, треба да зна да постоји један, суштински део сваког од нас који измиче интерпелацији и интерпретацији, који се не може симболички представити и који упркос свему служи очувању интегритета и дише својом аутентичношћу.
Е, тај део нам нико не може одузети. 💕
Текст Објављен 11.9.2022
