Како су јавили естаблишмент медији, Министарство просвете је основним и средњим школама доставило „документ“ у ком се наводи да ће од 13. септембра 2021. сви у школама (запослени и ђаци) бити у обавези да носе маске током читаве наставе. Ова обавеза односи се на све, укључујући и „потпуно вакцинисане“ и „особе које су прележале ковид“. Једино ко неће морати да носи маску је ученик који „из здравствених разлога не може да носи маску због контраиндикација које су утврђене мишљењем лекара специјалисте одговарајуће гране медицине“.
Шта уопште значи ово одобрење за неношење маске? Да ли то значи да претходно мора бити утврђено постојање контраиндикација у здравственом стању вашег детета због ношења маске да би се оно ослободило обавезе да носи ту исту маску? Да ли то држава тражи да родитељи прво дозволе евентуално нарушавање здравља свог детета маском да би могли да га ослободе тог нарушавања здравља када се контраиндикације испоље? Да ли се контраиндикације које ослобађају дете ове обавезе односе и на психичко стање? На који ће то начин бити утврђено ко има контраиндикације због маски? Постоји ли други начин сем тог – носи маску па ћемо видети како ће ти бити?
Но, шта ова новоуведена школска неслобода у ствари може још значити за децу и младе? Када некога присиљавате на неки сличан чин, као што је овај да носи стално маску, у тренутку када му дозволите да маску скине и да је више не носи, он овај поступак може тумачити као чин ослобођења, тј. као да је постао слободан. Наравно да то у једном степену јесте чин ослобођења, но то је површно, секундарно ослобођење чија функција може бити скретање пажње, да би се заборавило на стварну слободу којој млади људи треба да се уче и којој треба да теже. Скидајући (најзад) маску, они ће тог дана мислити да су се решили највеће бриге и непријатности у свом младом животу.
На тај ће начин од раних дана свог образовања њихова перцепција живота бити у одређеном делу измештена из стварног доживљаја живота и слободе. Уместо да се васпитају да стварају слободно, хумано, мислеће друштво, њихов идел успеха и ослобођења ће постати „скидање маске“ (за које, што није никаква тајна, и сами произвођачи маски наглашавају да не штите од ковида) или неки сличан површни чин.
Све остало, далеко битније, у њихвом животу постаће секундарно и неће га перципирати као вредно истинске борбе и као чин ослобођења јер су, је ли, скидајући маску „постали слободни“ а они који су им то (најзад) дозволили постали су њихово „ослободиоци“.
С друге стране, ученици (пре свега они старији) могу запасти и у потпуно бунтовништво и мржњу према друштву и држави који их прморавају на овакве и сличне ауторитарне новотарије које им тешко ремете живот, или стећи осећање (пре свега они млађи) да се над њима врши нека велика неправда и да се криве за нешто за шта свакако нису криви.
Таква осећања у будућности могу створити велике проблеме и том појединцу који је заражен мржњом (или замецима мржње) према сопственом друштву, и самом том друштву. Питање је и да ли је некоме циљ да тако и буде? Уз то, не заборавимо да је човек, који шефује нелегитимном групом коју зову „кризни штаб“, изјавио на почетку школске године да ће ђаци у својим клупама све док причају са друговима или одговарају морати да носе маске, а да ће моћи да их одложе КАДА ЋУТЕ. Симболика наредбе да се маска мора носити кад се говори и да се може скинути само када се ћути, може се тумачити као порука да ћутање, нереаговање, немешање јесте једино прихватљиво друштвено понашање које вам омогућава да будете „слободни“, да будете (у овом случају) „без маске“.
Оваква симулована слобода која се нуди за ћутање изгледа као дресирање деце за њихово будуће ћутање на све што им се у животу деси, посебно када долази од некога ко има присилу и ко је „ауторитет“.
То ћутање је својеврсна мишја рупа у коју ова деца треба да побегну сваки пут када их у животу који је пред њима неко потенцијално угрози, јер су ту мишју рупу од малена изједначили са слободом.
Предраг Јакшић
