Иако имамо утисак да се већинско становништво не занима за кључне ствари по српском питању, имам прилике да на чудне начине сваког дана будем окружена младим људима у којима куцају срца њихових прадедова и цвета родољубље.
Бог ми је дао прилику да баш ја слушам (и буквално) песму њихове душе, да ја знам стремљења њихових срца. Да на делу видим како се буде и формирају архетипи издајника и родољуба.
Па, шта, питаће неко, шта може мали број људи без ресурса да уради? Буквално све. Никада велике промене не покрећу сви људи, увек су то мали, али одабрани.
Како? Нема политичког, ни друштвеног живота, нема рата, ни мира, независног од наших унутрашњих борби и превирања. Свет и дешавања у њему, у својој суштини су пројекција наших унутрашњих сукоба и динамике који се пројектују у спољашњу стварност и зато је важно да има шта да се пројектује.
Ако имамо ту „со земље“, а тврдим да имамо, по принципу „психичке заразности“ ће се и „успавани“ део народа пробудити и прикључити општој промени.
На које начине, то заиста само Бог зна, али оно што је до нас то је да одржавамо ту ватру у срцима и њоме грејемо друге охладнеле душе нашег народа.
Из врелих срца родиће се Идеја, а када ње има, онда сви мрачни ходници којима нас сад терају као овце у тор, биће осветљени и ми ћемо спознати Истину.
Истину која ће нам указати да нисмо слободни и која ће нас спречити да даље корачамо до провалије која нам је намењена.
Зато, без беспотребних идеализација људи , али и ниподаштавања људске тежње за слободом.
Ви одређујете и свој и пут народа коме припадате и то својом унутрашњом борбом.
Бити тога свестан и не пристајати на оно што нам непријатељ нуди као „решење“, прихватање личне одговорности за дешавања, не осврћући се и не оптужујући друге.
Учинимо што је до нас, остало ће Господ.
Али, прво ми.
15.02.2023. на Сретење, Србија, држава у којој роб постаје слободан
Јована Стојковић, председник Покрета Живим за Србију
Објављено 15.2.2023.
You must be logged in to post a comment.