Press "Enter" to skip to content

Снага народа

Прошле године, када су наши људи масовно одлазили у иностранство, мислила сам да не може да буде горе и питала се када ће већ једном бити крај ружним стварима, а онда смо сви ми, ове године, постали сведоци да може да буде и горе. Дешавају се ствари о којима нисмо могли ни да сањамо, а ја се сад бојим да може да буде и много горе од овога, сем ако ми не пружимо отпор. Ми већ скоро годину дана, живимо у стању паничног страха од смрти и тим осећањем се манипулише без престанка. Живимо у некој врсти неизвесности којој се не назире крај. Нико од нас не оспорава постојање короне, која је и од раније позната, а која је сада другачија из ко зна којих разлога те нико поуздано не зна шта је то и како се преноси. Али, оно што са сигурношћу могу да тврдим је то да је „вирус“ покриће за многе манипулације.

Вирус је постао изговор да нам се намећу мере заштите, којима нема краја, да се претерује, лажирају подаци. Забрањује нам се да радимо, живимо нормално, захтева се слепа послушност, као да смо робови. Све под паролом спречавања болести и у нашем најбољем интересу, преувеличава се број оболелих, захтева се од нас да слепо верујемо, јер ОНИ нас „воле“више него ми себе саме и ми то морамо да схватимо. Са друге стране, ако ОНИ не верују нама, а зашто бисмо ми њима? Поверење је обострано, или не постоји. Ми, у међувремену, остајемо без посла, неки људи делимично, а неке професије су толико погођене да људи који раде у тим областима уопште немају посла и доведени су на руб егзистенције заједно са својим породицама. Оно што забрињава је то да се овој ситуацији не назире крај, да све делује као да се неко игра нашом интелигенцијом и доношење новог закона не обећава скори крај овом лудилу. Донети закон поводом нечега, значи да ће тостање трајати и трајати. Брине ли вас то? Хоћемо ли се икада вратити на претходно стање? Људима се препоручује да се не грле, не друже, да пријављују једни друге.

Крагујевац је по величини четврти град у Србији и не бисмо смели да заборавимо колики је наш значај у целој причи. Зато је група Крагујевчана, у петак 6. новембра 2020. год. организовала протест, којим је желела да изнесе мишљење поводом општег стања хистерије и хаоса. Али догађа се то да је један од организатора протеста, који је ишао да пријави протест, ухапшен пар сати пред сам скуп. Осталима је речено да дозволе за јавни скуп нема и да протест није одобрен јер, наводно, тај организатор, није регуларно добио дозволу за протест већ је истргао из руку радници која издаје документе на шалтеру. И замислите, они нису реаговали одмах, али су се сетили тога пред сам протест и решили да приведу момка на саслушање. Са дуге стране, на саслушању се појављује та радница и тврди, упркос тврдњама свог начелника који у тренутку издавања спорне дозволе, није ни био ту, да је све било у реду и да јој нико није отео папир. И ту се процес у вези са документом завршава. Наравно, већ је било време када је протест требало да буде готов, каква случајност. За то време, полицајци су променили режим саобраћаја, да припреме све за „протест који није одобрен“ и на трг код Крста  непотребно ангажовали око 30 полицајаца, као да треба да се обрачунају са највећом бандом икада. Народ који је хтео да приђе, био је збуњен, неки јер су нам утерали мало страха у кости, неки су чули опречне гласине, неки људи су дошли.

Главног организатора, који је требало да држи говор није било и није било онако како су обећали. Али, ми смо схватили да се и ОНИ  нас плаше, те покушавају да нас окрену једне против других и да нас заплаше, угуше, реч да не прозборимо. Плаше се јер знају да је снага народа огромна кад крене, да руши све пред собом и да повратка више нема. Ја бих овом приликом позвала све поштене полицајце (јер верујем да их има), позвала бих да не учествују у овоме што се дешава, да не иду против свог народа. Такође, верујем да има пуно часних људи који раде у Центрима за социјални рад, има часних војника, адвоката.

Ми треба да се питамо када и како ће се доносити закони или нас неће бити. Ми желимо да имамо увид у све што се ради, зато позивамо све храбре правнике да нам се придруже у нашој борби и да активно прате доношење нових закона. Желимо да знамо шта се тачно дешава по болницама, да ли се ради обдукција, који су им критеријуми на основу којих се преминули проглашавају болесним од короне? Желимо да знамо колики је капацитет тестирања на дневном нивоу и ако је број тестирања на дневном нивоу 300, не би било у реду да чујемо да је тог дана 800 нових заражених. Желимо и да се обелодани колико су поуздани тестови? На паковањумаски пише да не штите од многих појава за које надлежни кажу да штите, па имамо ситуацију да на паковању пише једно, у закону пише друго, а ми као бића без грама свести морамо да слушамо закон. Желимо да знамо да ли је донети закон у складу са Уставом РС и међународним правом?

Сви се сећамо 2009. год. и лажне пандемије свињског грипа, када су неки исти ликови учествовали у свему те не желимо обмане по други пут. Сећамо се да је, тада, случај стигао до Суда и да су неки људи одговарали.

У јуну прошле године, у згради наше Скупштине у Крагујевцу, била је јавна расправа о закону о правима детета. Нисам сигурна да пуно наших људи зна да сваки грађанин може присуствовати јавној расправи и изнети свој став том приликом.

У Београду је у расправи активно учествовала др Јована Стојковић и указивала на недостатке овог закона, у Новом Саду је то била адвокат Милина Дорић, која је, такође, предочавала људима негативне стране овог закона, опасности, недоречености, слободу одлучивања која се просто намеће још увек незрелој деци и једну врсту мешања у родитељска права и породичне односе. Било је пуно критика, али председавајући у Скупштини је рекао да ће закон бити сигурно усвојен. Молим вас да погледате нацрт тог закона, који постоји на интернету и сами ћете закључити колико је опасан и у којој мери се родитељима прети одизимањем родитељског права. Исто тако, и овај најновији закон, прети родитељима да ако не буду послушни, отимаће им се деца.

Још један споран закон који треба да буде изгласан, је да се странцима дозволи да усвајају српску децу, што опет оставља простора за многе манипулације и злоупотребе. У врло блиској прошлости имали смо случајеве да се родитељима одузимају деца због сиромаштва. Центри за социјални рад на правди Бога, од нормалних родитеља, у јавности направе монструме и то им буде покриће за све. Ако је грех бити сиромашан, онда је за то највише крива наша држава.А поставља се и питање, зашто се не зна где одводе ту децу?

Стичем утисак да су сви ови закони у спрези, да се један о други наслањају и подупиру, али нама на корист, сигурно нису.

Душица Костић, Покрет Живим за Србију Крагујевац