Србија – одељење палијативне неге

You are currently viewing Србија – одељење палијативне неге

Ако оставимо по страни оно отворено зло, оно несумњиво сатанистичко и безумно што спроводи окупаторска власт у Србији (иако то представља саму срж њене владавине) и обратимо пажњу само на оно што споља изгледа „добро“, „не тако лоше“, и „потребно“ нашој држави и народу, видећемо, у ствари, да су то комплементарне ствари које воде једном циљу. Све ове споља „добре“ ствари можемо назвати својеврсном палијативном негом грађана Србије. Тако, политика коју ова власт спроводи у односу на Србе у расејању, пре свега на Србе који су преостали у бившим југословенским републикама, то очигледно потврђује. Јасно је да се ради о тихом и јасном путу који води у њихову потпуну асимилацију и нестајање. Стога сваке године у свим бившим југословенским републикама има све мање људи који се изјашњавају да су Срби и да говоре српским језиком. Посебно питање је свакако Босна и Херцеговина и константно званично и незванично преношење овлашћења Републике Српске на органе БиХ. Сваким пренетим овлашћењем, сваким уступком који чини централним органима, Република Српска је даља од Србије и, што је још важније, од саме себе. Унутар Србије је ситуација још гора. О Бриселским преговорима, Српској листи, Вашингтонским и сличним споразумима, о „Малом Шенгену“, о укидању српских институција у северном делу Косова и Метохије, о увођењу тзв. „косовске полиције“ и „косовским личном картама“, о третирању албанских терориста као некаквих политичара и преговарача и саучествовање са њима у некаквим органима локалне самоуправе, владама, скупштинама, и  слично, да ни не говоримо. Све то, заоденуто у лажни мир и неки степен тренутног „олакшања“, хуманитарну помоћ, новчани подстицај, обновљену кућу, повремену квазипатриотску свечаност, радно место у издајничкој структури владајуће мафијашке клике, само је еутаназирање Срба из јужне српске покрајине. У преосталом делу Србије граде се трећеразредни путеви, дижу се по њивама складишта ко зна чега, отварају се (уз дебело субвенционирање из буџета) испоставе страних фирми које запошљавају јефтину радну снагу, „улаже се“ у нову економичну столарију у домаћинствима, деле се витамини пензионерима, задужује се држава не би ли се купио социјални мир, сипају се задужене паре у Црвену Звезду и Партизан, у репрезентативни спорт као „најбољег амбасадора наше државе“, праве се бесплатни забављачки концерти и „дочеци“ по трговима духовно мртвих српских градова, дижу се споменици ван контекста и смисла почасти и достојанства, проглашавају се празници да би се празновало и да би се додељивало ордење и признања, но све како би се сакрила истина и како би се затупила та мисао о истини. Српски народ и Србија су се добровољно предали палијативној нези, тој духовној еутаназији. Иако болест није смртоносна, иако је могућност опоравка реална и врло изводљива, лежимо у заблуди, седирани и опијени чекајући смрт без покајања. А покајање не може ни доћи, јер ко није свестан свог греха не може се ни покајати. Наш грех се, кроз ово одбијање да се истини погледа у очи, може дефинисати као самоубилачка тежња, мирење са одумирањем, прихватањем свега онога што нам се сервира као начин да бисмо „коначно“ лакше живели „као и сви остали“. И ту долазимо до још једне битне тачке. Да ли је и свет гурнут на ову палијативну негу? Наравно, индустрија забаве, крипторијалити медијски садржаји, хедонизам, размаженост, идеологије политичке коректности, компромиса и толеранције које се пласирају и појачавају медијима и њиховим ширењем институционалних истина палог света, док се под тепих свакодневно гурају нови костури и скривају нови злочини, уз обилато фалсификовање историје, одавно су готово читаво човечанство гурнули на палијативну негу. Није стога чудно да људи већ дуго не желе „тешке теме“, не желе оне који „мраче“, да одбијају сваку критику, да пристају на сваку обману умотану у шарени папир не схватајући да је тај шарени папир само лепо дизајниран мртвачки покров за њих и њихову децу. И док сваке године у Србији убијемо на десетине хиљада нерођених беба и правимо се у својим одељењима палијативне неге да је то само последица прогреса, људских права и еманципације човечанства, и док на десетине хиљаде људи обољева од рака и других заиста смртних болести а ми их из наших ушушканих и намирисаних кућних палијативних одељења посматрамо као да су то људи које је све то случајно задесило „и неће нас“, истовремено пристајемо да верујемо да ће смрт народа доћи у облику грипа насталог због лоше скуваног шишмиша на кинеској пијаци удаљеној 8500 километара, због ког треба истрпети свако понижење па чак довести у сумњу „безбедност“ Светог Причешћа и Литургије.

Живот јесте кратки пут ка смрти, но живот православног хришћанина није тежња ка удобности и „нормалном животу“, већ пут покајања, тешки пут говорења Истине и живљења по Истини Христовој, пут слободе као пут прихватања одговорности, не бежања од ње, пут прихватања тежине сопственог греха и трпљења последице тог греха, јер је то пут ка вечном животу, једини пут који чини да наш живот овде нема бесмислену суштину. Пристајања на безболну смрт и на обману да је овај живот простор у ком се треба сакрити од боли, непријатности и искушења, од Истине, јесте пропаст душе.

Предраг Јакшић