(из интервјуа нашег Константина Јовановића за аргентински портал)
У данашњем свету где пре свега преовлада научни метод и све је „релативно“, какав значај и улогу има верско образовање?
Верско образовање има посебну улогу у свету, како данас, тако и кроз историју, пре свега због тога што човека учи вечним и непролазним вредностима, моралу, поштењу, љубави, односно правој просвећености, која једино долази од Бога. У Србији ми имамо предмет Верска настава који ученицима пружа основна знања о нашој православној вери. Међутим, још важнији задатак овог предмета је да ученицима укаже на примере светих Божијих угодника, који су нам својим поукама и животом показали на који начин смо позвани да живимо и да се боримо са искушењима на која свакодневно наилазимо у овом неправедном свету. Дакле, верско образовање није у супротности са научним достигнућима, како се често погрешно мисли, већ оно даје смисао свему што радимо, чини живот смисленим, осветљава нам пут и указује на истину, искључујући могућност релативизације, коју сте поменули, а коју нам овај свет упорно намеће како би избрисао границу између добра и зла, морала и неморала, истине и лажи, и на тај начин дезорјентисао људе и учинио их лаком метом за манипулацију.
У савременој Западној Европи питања у вези Бога и Библије немају места у школском програму.
Већ сам поменуо да права просвећеност долази једино од Бога и да човек без Бога губи орјентацију, односно ни сам није сигуран зашто живи и који је смисао његовог живота. Имајући ово у виду, јасан је узрок кризе система вредности, идентитета и духовности на Западу, а то је свакако одрицање од Христа и непролазних вредности, зарад уживања у овоземљским сластима. Једини излаз из такве кризе је враћање Бога, не само у школском систему, него пре свега у срцима људи.
Да ли сматрате да се српски национални идентитет везује за православље?
Наравно. Српство је опстајало у најтежим временима и искушењима за нашу земљу, једино захваљујући Српској Православној Цркви и народу, који је прихватајући њене вредности и прихватајући Христа за свог Спаситеља, био спреман да се одрекне себе и узме и прихвати најтежи крст ако треба како би показао љубав према својој отаџбини и сачувао свој идентитет. То не значи да они који нису православне вере не могу да буду Срби, али свакако значи да је српски идентитет најприсније везан за Православље.
Која је важност усађивања и учења вечних вредности деци од раног узраста?
Врло је важно од рођења васпитавати децу у духу православља, а много је разлога за то.
С обзиром да живимо у свету пуном узнемирења, стреса, немира и искушења, за развијање стабилне и здраве личности, чини се више него икада, потребна нам је Божија помоћ. Православна вера о Богу говори као о савршеној љубави, савршеном миру, пуноћи утехе и радости и нуди човеку да црквеним и молитвеним искуством учествује у свим поменутим Божијим даровима. Деца као најчистија бића, посебно су осетљива на оно што их окружује. Ако одрастају уз примере љубави, мира, праштања, пажње и уз мирис тамјана и молитве, то ће заувек да се утисне у њихова чиста срца, која ће од најранијих дана да осете лепоту Божије благодати. Оно што на почетку живота научимо остаје заувек део нас, а ако Бог заузме прво место у нашим срцима, онда ћемо ношени Његовом благодаћу много лакше очувати љубав и мир у ова немирна времена и разумети да је све што чинимо у овоме животу у вези са вечности за коју смо и створени.
Налазимо у Библији да је „корен сваког зла љубав према новцу“ Можемо ли да потврдимо да велики део људских сукоба који нас окружују има везе са тим колико је људско биће удаљено од његовог творца?
Управо тако. Данашњи човек много више има љубави према новцу, заборављајући на свог Творца, према коме смо постали потпуно равнодушни. Такво нездраво духовно стање доводи, пре свега, самог човека у сукобу са собом, а када смо сами са собом у сукобу, наравно да нисмо способни да ширимо љубав и мир у свету. Из тог разлога, што су људи одлучили да радије служе „мамону“ него Богу, имамо толико сукоба у свету. Јер служење „мамону“, односно новцу, као идолу, рађа у срцима људи жељу за контролом других људи, жељу за власт, за моћ и све оно што се противи закону Божије правде и љубави.
Годинама су нажалост многе људске институције без обзира да ли су цркве или различите вероисповести биле лоши сведоци и проповедале нешто другачије од поруке Мира Христа.
Црква је позвана да најбоље што уме сведочи Христа. Православна Црква и јесте парче неба на земљи, како су говорили свети оци. Она није просто нека институција, већ много више од тога. Она је место на коме је Бог присутан и кроз које се верни спасавају. Наравно, тамо где су људи не постоји савршенство. Ми, као несавршени и грешни људи смо део Цркве и позвани смо да сведочимо Истину, међутим, много пута понашање оних који треба да су пример другима је разочаравајуће. Ова чињеница не сме да нам буде камен спотицања, јер Цркву је сам Бог основао, без обзира што су ту грешни људи присутни. Они који су део Цркве, управо су и присутни ту зато што имају потребу за исцељењем. Свако ће за своја дела да одговара пред Богом. То је став Православне Цркве, за коју верујем да је место на коме се сусрећемо са Богом. Са друге стране, тачно је да многе верске заједнице злоупотребљавају веру или тумаче на начин који њима одговара зарад постизања различитих циљева, али то не бих опширније коментарисао овде.
Свако ко је тамо имао прилику да посети неку западноевропски земљу и тада је био у Србији бар у руралном делу може да примети велику разлику између друштава и начина живота. Да ли мислите да су делимично те друштвено-културне разлике везане за континуирани сукоб против Србије од стране Запада?
На све друштвене разлике утичу многи фактори. Запад је за разлику од Србије потпуно духовно пропао. Код нас, људи имају жељу да одрже своју традицију, не заборављају завет својих предака и свесни су да многе агенде које нам нуди Запад не могу бити оправдане и прихваћене, ако желимо да останемо верни нашој светосавској етици. Управо због наше непокорности тим „демократским“ вредностима и лицемерној љубави коју нам нуде, Запад осећа презир према Србији.
Коју последњу поруку нам можете пренети.
Свестан сам да живимо у тешка времена пуна искушења, разочарења и разних изазова. Искрено од срца бих пожелео свима који ово читају да преиспитају свој живот и покушају да на овај свет погледају кроз призму православне вере и ту потраже одговоре. Наш народ лепо каже: „Без Бога ни преко прага“. Тога би требало да се држимо, како би остали духовно здрави и истински слободни у овом неправедном свету.
Теолог Константин Јовановић
Објављено 21.2.2023.