Оно што смо видели за време кризе изазване ковидом 19 је да сваки фанатични догматизам може да се претвори у право зло, посебно ако се изводи у име највишег добра. Медицинска пракса се претворила у један идеолошки мотивисан рат против вируса, којем су демократска друштва лако и без отпора, претворена у друштва тоталне контроле, надзора или извршне репресије.
Чак ни за време бомбардивања 1999. године нисмо имали толико порука о смрти већ су у медијима биле поруке наде и охрабривања. Све време смо сведочили једној медијској манипулацији која долази са глобалног нивоа коју су наши медији преузели са акцентом на застрашивању и ширењу панике. Људи који су овој кризи пришли из једне разумне и умирујуће позиције етикетирани су и стигматизовани.
Поједини медији у појединим државама су поредили смртност од короне са оном која је забележена у другом светском рату, што је апсурдно. Међутим, постоје научни радови који о овој кризи говоре као о једном социјалном експерименту где је цео свет био заточен у једној експерименталној лабораторији. Поред тога што подсећа на социјални експеримент, криза изазвана ковидом је и психолошки експеримент где смо могли да видимо како људи реагују када медији свакодневно манипулишу страхом од смрти.
Слично је било и у Србији, где нас је кризни штаб свакодневно застрашивао. Па чак да ова епидемија има и облик апокалипсе, било је неопходно да се свему приђе на један разуман и смирен начин. Међутим, оно што смо свакодневно слушали је да “нема наде”, “да вирус дивља”, “нови сој”, “нова нормалност”, “нова реалност” и да смо “у рату који можемо да добијемо само ако смо одговорни”. Притом нам нико није објаснио шта значи бити одговоран.
Да ли је одговорно да родитељи деце са сметњама у развоју шаљу децу у школу са маскама и да наставницу инсистирају на ношењу истих док сви званичници не носе маске на јавним и тајним окупљањима? У Шведској деца од самог почетка нису носила маске што није утицало на повећање броја заражених. Дакле, оно што смо видели за време ове кризе а видимо и сада, јер деца у вртићима још увек не могу да виде лица својих васпитача без маски, јесте како се у име добра одрасли према деци понашају лицемерно. Видели смо како се у име добра, наши старији суграђани у сред ноћи шаљу у набавку хране, и како се у име највећег добра снажно препоручује вакцинација деце и најављују тестирања пср тестовима за боравак у школи (што је у неким државама заживело), иако је Француско педијатријско друштво више пута јавно иступило са изјавом да су деца лажно оптужена да су преносиоци. Код нас, захваљујући Покрету Живим за Србију, није било тестирања деце као услов за боравак у школи, али су зато била условљавања одраслих за повратак на посао.Видели смо како се у име највећег добра условљавају људи вакцином да би могли да раде, путују, учествују на спортским такмичењима.
Видели смо шта значи искључивање људи ради дисциплиновања.
Видели смо шта значи цензура мишљења и говора.
Видели смо како изгледа када људи са хроничним болестима не могу да стигну до лекара јер постоји само једна болест.
Видели смо како изгледа када имамо пандемију послушних.
Видели смо ко су нам пријатељи.
Многи су заиста прогледали.
Тамара Брадић, потпредседник Покрета Живим за Србију
Објављено 18.3.2022.
