СТРАХ ДА СЕ БУДЕ ЧОВЕК или ПОЛУИСТИНА ПОЛУСВЕТА

You are currently viewing СТРАХ ДА СЕ БУДЕ ЧОВЕК или ПОЛУИСТИНА ПОЛУСВЕТА

Шта се крије иза тог страшног страха људи да се буде човек? Увек је у питању велика несигурност у самога себе, без обзира да ли се несигурност огледа кроз испољену агресију према другоме или кроз очигледно тражење места у мишијој рупи. Тај страх је страх да ће „бити тешко“, да ће „болети“, да ћете вас исмејати светина, да вас неће разумети, да ћете изгубити „то што имате“, да ћете бити сами на ветрометини. То је, такође, и страх да уколико поново постанете човек, сила (силник) које је иза вас више ту неће бити „да вас штити“. Сетимо се само колико је мало било покрета и појединаца који су у Другом светском рату устали против Хитлера, устали за своје право и за право свог народа на слободу. Не заборавите да су и југословенски комунисти кренули у рат (штагод то подразумевало) тек након што је Стаљин раскинуо свој савез са Хитлером и када је овај кренуо на СССР. Дотада су ћутали иако су нацисти окупирали њихову државу и са својим усташким сарадницима убијали њихов народ. И то није само историјска лекција, то је садашњост која има своје суптилне облике који у миру делују бенигније, но погубни су по људску суштину као и ови ратни, чак су и убојитији. Резултат тог страха да се буде човек је получовек.

Постоји термин полусвет који наш народ од давнина употребљава, но превасходно не би ли окарактерисао нечију неразборитост, нечије елементарно незнање, простачки комуникацијски ниво или понашање. Но, није полусвет само то. Полуљуди чине полусвет, то је свет ком је извађена половина мозга у којој се налази људскост, храброст, разум, част, критичка свест, брига за другог, вера, искреност, поштење, доброта, жеља за слободом, жеља за истином… Кад страх да се буде човек преовлада, на сцену ступа получовек. И што је тај страх раширенији, било да је он последица иманентног индивидуалног осећаја страха, било да се циљно шири медијском пропагандом, образовањем и естаблишмент културом, и полуљуди је све више. Зато и живимо у свету који је полусвет, зато смо углавном окружени људима који су полуљуди који тај полусвет чине. И не значи ту ништа професионални успех, завидно академско образовање, марљивост или културно понашање, полусвет је право место и за такве. Све што је потребно том поретку полусвета јесте да не будете људи и даће вам у замену пречице ка пословном успеху, ка намештењу на некој катедри или у институту, или имовину „какву други немају“ и због чега „не треба да се стидите“. Другим речима, даће вам хлеба и игара, а ви ћете пристати на то. Неке су дилеме раније постојале, колико је полусвета око нас. Ова је глобалистичка тиранија заоденута у лажљиве магле корона пандемије развејала сумњу – овај свет углавном чини полусвет, зато је и читава свет баш то – полусвет, место које не жели човека већ получовека. А получовек није човек, чак ни том једном половином. То је као полуистина и полулаж. И једно и друго је лаж. Једино је истина, цела истина –  истина. Тако је и са получовеком. И то је често повезано са компромисом. Компромис заправо и не постоји, компромис је такође полуистина. Уколико вам је нешто збиља битно и тога се одрекнете зарад „компромиса“, утолико сте несумњиво изгубили. Уколико одустајете од нечега што вам није битно, утолико ни нема компромиса јер компромис подразумева одустајање од онога што вам је важно. Зато је компромис идеалан метод за стварања полусвета, за стварање људи који људи више и неће бити јер се одричу себе, битног дела себе који их и чини оним што они јесу. Није зато необично та пракса пропагирања компромиса као нечега цивилизацијски пожељног, као онога што омогућава, како се то каже, толеранцију и разумевање, онога што даје темељ свакој институционалној истини која је без корена у стварној истини. Све то управо треба схватити као оружје полусвета за уништење људи, њихове природе и аутентичности. Пристанком на компромисе, на релативизовање сопственог живота, на те полулажи и полуистине, и постајемо полусвет. Такав полусвет стога издаје, продаје и мрзи све – и свет и људски род и своју државу и свој град и свој посао и своје комшије и своје рођаке и људе које зна и људе које не зна и све ближње и себе самог (на крају и пре свега).

У данашњем свету полусвет је изразито доминантан, то је светина која је спремна одрећи се свега зарад утваре тренутка, трунке задовољства и материјалне користи а и то све до тачке када ће им челници и властодршци полусвета сугерисати да се одрекну и тога, а они ће, разуме се, из страха да би можда морали поново да постану људи пристати и на тај „компромис“. У Србији је ситуација донекле компликованија. Иако је и овде бројчано више него доминантан тај полусвет, он је у српској верзији подељен на два дела. Први чини полусвет другосрбијанаца, и само припадање овој огромној скупини несумњиво вас сврстава у полусвет. Но, за ту Другу Србију није никакво откриће рећи да је задојена мржњом према Србији, и она као и свака „друга“ највише мрзи сваку „прву“, тачније мрзи себе прву знајући да је као друга постала лаж, да је остала без храбрости да издржи у сопственој аутентичности и обличју. Стога и жели да прва, која је сведок настанка те лажи, нестане, да буде уништена. Зато није проблем Друга Србија, за њу сви нормални знају да је чини полусвет непријтеља. Проблем су они који се не осећају и не сматрају се припадницима Друге Србије, и реално то и нису и једино што их са другосрбијанцима веже јесте да су и они полусвет. Проблем су јер они чине најопаснији део полусвета зато што их људи не перципирају као непријатеље, већ само као кукавице, бескичмењаке, варалице, опортунисте или будале. Они све то или нешто од тога и јесу, но они се тиме што раде против својих ближњих који не желе да компромисима или на било који други начин постану полусвет, декларишу као непријатељи људи, људи као слободних бића. Својим страхом тежиће из потаје да убију све што још егзистира у доменима човечности, слободе, све што се још опире лажима полусвета. А свет који је изграђен  на лажи, на полуистинама јесте полусвет, свет лажи.  И тај свет лажи је лаж демагогије, лицемерја, обмањивања, прећуткивања, ућуткивања, забрана и казни.  Коју год област или тему да узмемо за пример, јасно ће се видети да полусвет никада не истрајава на принципу истине већ увек иде донде докле им је допуштено од структура њиховог институционалног полусвета. И ваше ће право на слободу избора, на пример, посматрати искључиво у границама дозвољеног дискурса и тај ће вам избор одобравати докле год не угрожава оно што им је речено да је пожељно и добро, оно што не угрожава њихову маску да су целовити људи. И није проблем када је човек обманут, онај ко је човек вратиће се на прави пут, онај ко је уплашен од тога да буде човек пригрлиће обману и прислонити је на срце и ставити је на место срца.

И у свему осталом је тако. Получовек ће, чак и ако у страху за (само) свој голи ништавни живот одбије да се вакцинише јер су му нешто слично рекли „на телевизији“, ћутати о обавезној вакцинацији деце која већ годинама постоји у Србији. Евентуално ће на директно питање промрсити у браду да је то „нешто друго“, да то „није исто“, да су те вакцине „добре за децу“ или ће испричати причу о „искорењивању свих опаких болести у прошлости“ или неку сличну бајку за самообману све заборављајући оно што и стара песма за децу каже – „доста је било бајке, имунитет деци не доносе вакцине већ га стварају мајке.“ Но, такав је живот полусвета. То је живот у бајкама полуистина, у бајци да је то уопште живот. Страх од разочарања у бајке полусвета зато и јесте толико крволочан и опасан по све, јер када се получовек заиста сретне са самим собом, а што је огледање у другоме који је остао човек, он то не може и не жели да трпи. Све што жели је да човек у ком се огледа нестане и да бајка крене испочетка. Зато ће получовек, кад вас полусвет ком припада није могао купити и заплашити, реаговати само на два начина, или ће спустити поглед, прећутати и правити се да вас не види, или ће беспризорно кренути да вас напада док вас не уништи.

Трећи начин који је једини исправан и свима доступан, а који је толико неразумљив и неподношљив получовеку, јесте покајање.

Предраг Јакшић