Једна од највећих психолошких операција у историји медицине, чији смо савременици, и “решење” које је за сада само понуђено, а које је у старту било циљ због ког се проблем и направио, несумњиво је осмишљена од људи који се разумеју у индивидуалну и колективну психологију .
Опште је познато психолошко дејство лека који даје особа са ауторитетом, које је много шире од популарног плацеба који се заснива на сугестибилности пацијента и тежњи пацијента да изазове оно дејство које управо очекује од лека.
Наиме, ту се игра и на потребу пацијента за магијом и свемоћи некога у кога се може поуздати и ослонити.
У дубљем смислу, лек се сматра као дар од стране пријатељске (родитељске?) личности у знак љубави.
У најдубљем слоју, према тумачењима старих психијатара, лек се повезује са неком од емотивних особина које стоје у вези са мајчиним млеком, те изазива осећања топлине, заштите и безбедности која су удружена са мајчиним храњењем .
Зато су расправе о неопходности и обавезности “решења” тако ирационалне, емотивно набијене, искључиве, све до жеље да се неко ко би “лек” ускратио , уништи у симболичком и фактичком смислу .
Највећи парадокс је што се на скептике који траже рационалне чињенице и гаранције, обрушава пројекција горе наведених својстава, а колектив је спреман да их “одстрани” како би био “сигуран” у психолошком механизму којим је изманипулусан.
Јована Стојковић, председник Покрета Живим за Србију
Објављено 13.6.2022.
