Смрт седамнаесторо људи од компликација малих богиња у Румунији у периоду од годину дана, страшна је и узнемирујућа. Смрт двадесетпеторо људи од грипа за само седам дана (27.02. – 05.3.2017.) у истој Румунији, а према подацима Националног центра за праћење заразних болести, за наше медије није страшна и узнемирујућа с обзиром да се не помиње.
Вакцина против грипа постоји. Када је примите и ипак се разболите, лекар вам каже да очигледно није била истог типа као вирус који вас је разболео. То вам неће рећи за вакцину против морбила, иако је „молекуларно- епидемиолошим истраживањем установљено да постоји више серотипова вируса морбила чиме се делимично објашњава поновно обољевање као и јављање мањих епидемија у вакцинисаним популацијама“. (Инфективне болести, стр. 218.)
За наше медије је ван сваке сумње да је пад обухвата вакцинације (испод 95%) одговоран за избијање епидемије. Према дефиницији Eвропског центра за превенцију и контролу болести, колективни имунитет је „situacija u kojoj je u zajednici dovoljno velik udio populacije imun na neku zaraznu bolest (zbog cijepljenja i/ili prebolijevanja same bolesti) uslijed čega širenje te zarazne bolesti s osobe na osobu nije vjerojatno“.(Praktični vodič za zdravstvene djelatnike za povećenje obuhvata cjeplјenja djece, str. 8)
Погледајмо како ова математика описује стање код проблематичне популације у Србији.
По речима нишког епидемиолога, др Величковића, у једном од јутарњих програма који традиционално подижу свест нес(а)весних грађана, „заштита“ ММР вакцином траје десет година. Ако је последња ревакцина у 12. години живота, то би значило да су грађани изнад 22. године живота „незаштићени“ исто као и невакцинисана деца која нису природно прележала болест.
Према попису становништва из 2011. у Србији је живело 7 120 666 становника, од тога у старосном добу од 0-24 године 1 867 013, или око 26,2% “заштићеног“ становништва. Да би превенирали ефекат ове здраворазумско-рачунске операције, новинари најстаријег дневног листа су навели податак да је српски имунитет угрожен ако постоји мање од „95% вакцинисаних у генерацији“, рачунајући ваљда да се „Власи неће досетити“ да не живимо по интернатима свако са својом генерацијом, него и по неколико генерација у истом бабином стану.
Према подацима др Матеје Чернич, која је докторирала са темом „Идеолошки конструкти о цепљењу“, статистички подаци о обољевању и смртности од малих богиња у Енглеској говоре да вакцина није утицала на њихово смањивање:
„Rutinsko cijepljenje protiv ospica u Velikoj Britaniji uvedeno je 1968. godine. Ospice su uz hripavac predstavljale jednu od najsmrtonosnijih dječjih bolesti, jer je prosječan stupanj smrtnosti djece do navršene 1. godine života u Engleskoj i Walesu u razdoblju 1901-1905. iznosio 311,72 na 100.000. U razdoblju prije uvođenja rutinskog cijepljenja (1963-1967.) iznosio je 2,32 na 100.000. To znači da se smrtnost u razdoblju prije rutinskog cijepljenja smanjila za 99,25% ili za 134 puta u usporedbi s početnim razdobljem.
Prosječan stupanj smrti djece do navršene 5. godine života u razdoblju 1901-1905. iznosio je 272,05 na 100.000. U razdoblju prije uvođenja rutinskog cijepljenja (1963-1967.) iznosio je 1,69 na 100.000. To znači da se smrtnost u razdoblju prije rutinskog cijepljenja smanjila za 99,37% ili za 161 puta u usporedbi sa početnim razdobljem.
Baš u svih kategorija životne dobi (djeca do navršene 1. godine života, do 2., do 5., populacija) smrtnost zbog ospica pala je za više od 99%, odnosno za 125-161 puta već prije uvođenja rutinskog cijepljenja. Tvrditi ili spekulirati da je cijepljenje igralo bilo kakvu ulogu kod smanjenja smrtnosti zbog ospica, obična je laž.“
Медијско испирање мозга о томе да је „висок обухват вакцинације“ нешто што ће нас заштити од епидемије малих богиња, за своју логичну последицу имало би закључак да епидемија има само у земљама са „ниским“обухватом. Према подацима Европског центра за превенцију и контролу болести, изнетим у Praktičnom vodiču za zdravstvene djelatnike za povećenje obuhvata cjeplјenja djece, страна 8, ова болест се највише јављала управо у земљама које наводно имају високи обухват вакцинације (па су зато заслужиле да немају обавезну вакцинацију): „Slučajeve ospica prijavile su sve zemlje osim otočnih zemalja Islanda i Cipra. Epidemija ospica u zapadnom dijelu Europe 2011. bila je jedna od najvećih na svijetu (ECDC, 2012.)“.
– Је ли, Власи… Нису ли то оне исте земље са високим обухватом и још вишом свешћу која се код нас „примитивних“ треба утеривати насилно, шприцем? Колико је велика просвећеност дотичних сведоче и подаци из истог извора (стр.15): “Stvarnost, i dobra vijest, jest da većina roditelja u EU vjeruje i podržava programe cijepljenja. Međutim, mnogi od nas odluče cijepiti svoju djecu bez previše razumijevanja. Nedavno provedena studija 10 u Nizozemskoj pokazala je da je 81% roditelja Nizozemaca prihvatilo cijepljenje bez da su prethodno sami kritički razmotrili prednosti i rizike cijepljenja.“
То су одговорни родитељи, а „добра вест“ је, како видимо, да не разматрају ништа.
Овај душекорисни приручник нам на страни 8. потврђује да је медијско хистерисање за високим обухватом само начин да се распамаћена и полушколована руља нахушка на невернике вакцинације, јер: “Čak i u zemljama s visokom stopom procijepljenosti broj necijepljenih akumulirat će se s vremenom (ECDC, 2012) te se u subnacionalnim područjima mogu naći „džepovi – slabo zaštićene, osjetljive populacije.“ , док нам на два места доноси потврду да управо вакцина може довести до оболевања од малих богиња. На 43. страни се наводи да се након ММР вакцине „u 5-10% slučajeva javlјa temperatura sa ili bez osipa 8-10 dana nakon primjene cjepiva“, док на 54. страни наводе да se „cijeplјena osoba ne može razboleti osim ukoliko se ne daje živo cjepivo poput MMR ili cjepivo protiv vodenih kozica“.
Позивање на савест и наглашена емпатија душебрижника који се боје да се не угрозе „осетљиве популације које не могу да буду вакцинисане“, захтевају један статистички осврт. Према раду Предрага Кона: „Резултати спровођења имунизација у Београду са освртом на период 2010-2014“, било је 4 утврђене трајне контраиндикације за ММР вакцину за двомилионски град Београд. Питам се, како им никад суза не кане за 4115 умрлих од последица вакцинације у периоду од 1990 – 2011. према подацима Европског форума за вигиланцију вакцина?
Ако вам је све ово бљутаво, да засолимо мало алуминијум хлоридом.
Према речима др Матеје Чернич, а према раду Tomljenović i Shaw, 2011., „nakon oralnog unošenja slobodnog aluminijuma u cirkulaciju absorbuje se 0,25%, dok se kod injiciranog absorbuje skoro 100%. Kod unošenja 0,5 mg oralno unešenog, absorbuje se 1,25 mcg , dok se kod iste količine injiciranog apsorbuje 500 mcg, odnosno 400 puta više, dok se na kraju ne nastani u mozgu.“ (Khan, 2013.)
Али ко ће о томе да мисли док гледа смрти у очи, као и за време вариоле вере која се волшебно актуелизује у медијима. За наше храбре новинаре истраживачког новинарства да напоменемо да је обавезна вакцинација против вариоле у Србију уведена 1839. године, а да је у периоду од 1896.-1910. (60 година након увођења обавезе) од ове болести умрло 38 953 људи (Предраг Кон, Резултати спровођења имунизација у Београду).
Можда је требало да буде обавезнија?
др Јована Стојковић
