Тужбе због дискриминације

You are currently viewing Тужбе због дискриминације

Република Србија установила је различите облике правне заштите од дискриминације и то:

  • заштиту пред Повереником за заштиту равноправности,
  • грађанскоправну заштиту и
  • прекршајноправну заштиту.

То све из разлога јер се Република Србија, усвајањем Устава и ратификацијом међународних аката, обавезала да свакоме на својој територији обезбеди правну заштиту у случају дискриминације како би право на једнакост учинила практичним и делотворним.

Заштита од дискриминације коју пружа Повереник за заштиту равноправности регулисана је Законом о забрани дискриминације, истим тим Законом је Повереник за заштиту равноправности установљен као самостални и независни орган.

Кривичноправна заштита од дискриминације уређена је Кривичним законом, те су прописана три кривична дела у вези са забраном дискриминације и то: повреда равноправности (члан 128), повреда права употребе језика и писма (члан 129) и расна и друга дискриминација (члан 387). Такође треба напоменути и читав низ кривичних дела против људских права и слобода, као што су: повреда слободе изражавања националне или етничке припадности (члан 130), повреда слободне исповедања вере и вршење верских обреда (члан 131), повреда слободе говора и јавног иступања (члан 148) спречавање политичког, синдикалног и другог удруживања и деловања (члан 152) и др. Сва ова кривична дела гоне се по службеној дужности.

Прекршајноправна заштита уређена је Законом о забрани дискриминације и другим антидискриминационим прописима, којима су инкриминисани као прекршаји многи акти дискриминације, као и пропуштање органа јавне власти и одговорних лица да спроведу законом утврђене посебне афирмативне мере.

Грађанскоправна заштита од дискриминације, која представља непосредну заштиту повређеног или угроженог права на недискирминацију, целовито је регулисана Законом о забрани дискриминације у члановима од 41. до 46. У тим члановима прописана су средства грађанскоправне заштите, док су процесним правилима организационе и функционалне природе уређени надлежност суда у парницама за заштиту од дискриминације, као и сам поступак који се у овим парницама примењује.

Члан 41. Закона о забрани дискриминације

Свако ко је повређен дискриминаторским поступањем има право да поднесе тужбу суду.
У поступку се сходно примењује одредбе закона о парничном поступку.
Поступак је хитан.
Ревизија је увек допуштена.

Свако ко тврди да је претрпео дискриминацију, тј. Ко тврди да му је повређено право на недискриминацију има право да поднесе тужбу. То може бити свако физичко лице које борави на територији Републике Србије, или на територији под њеном јурисдикцијом, без обзира на то да ли је држављанин Републике Србије, или неке друге државе или је лице без држављанства, као и правно лице које је регистровано, односно обавља делатност на територији републике Србије. (члан 2 Закона о забрани дискриминације)

У погледу страначке, парничне и постулационе способности сходно се примењују правила Закона о парничном поступку.

Уколико се поступак води ради заштите детета од дискриминације, суд је дужан да детету које је способно да формира мишљење омогући да слободно изрази своје мишљење и да мишљењу детета посвети дужну пажњу, у складу са годинама и зрелошћу детета (члан 65. став 3 Породичног закона) Ако је дете старије од 10 година, оно је у погледу изражавања мишљења постулационо способно, јер може непосредно да изрази мишљење пред судом (члан 65. став 4 Породичног закона)

Судска грађанскоправна заштита од дискриминације остварује се подизањем тужбе, којом се покреће парница за заштиту од дискриминације. На покретање парнице, поред самог дискриминисаног лица, овлашћене су, под законом прописаним условима, организације које се баве заштитом људских права, повереник за заштиту равноправности, као и добровољни испитивачи дискриминације. – члан 46 Закона о забрани дискриминације

Тужбе других лица

Члан 46.

Тужбе из члана 43. тач. 1, 2, 3. и тачке 5. може поднети Повереник и организација која се бави заштитом људских права, односно права одређене групе лица.

Ако се дискриминаторско поступање односи искључиво на одређено лице, тужиоци из става 1. овог члана могу поднети тужбу само уз његов пристанак у писменом облику.

Лице које се свесно изложило дискриминаторском поступању, у намери да непосредно провери примену правила о забрани дискриминације у конкретном случају, може поднети тужбу из члана 43. тач. 1, 2, 3. и тачке 5. овог закона.

Лице из става 3. овог члана дужно је да обавести Повереника о намераваној радњи, осим ако околности то не дозвољавају, као и да о предузетој радњи извести Повереника у писменом облику.

Ако лице из става 3. овог члана није поднело тужбу, суд га може саслушати као сведока.

Према лицу из става 3. овог члана не може се истицати приговор подељене одговорности за штету која потиче од акта дискриминације.

Овај поступак може да се води само као самостални и основни поступак, не постоји могућност да се овај поступак води као адхезиони придружени поступак уз неки други поступак.

Да ли одређено поступање (чињење или нечињење) представља дискриминацију може се појавити као претходно прејудицијелно питање у парницама у којима се штите права до чије је повреде дошло услед дискриминаторног акта.

Одредбама Закона о забрани дискриминације није прописан ни објективни ни субјективни рок у којем се може тражити заштита од дискриминације, тако да тужба не може бити одбачена без обзира на то колико је времена протекло од дискриминаторног поступања до подизања тужбе.

Поступак у парницама за заштиту од дискриминације заснован је на начелима која веже и у општем парничном поступку. Поред начела законитости , у поступку су доминантна следећа начела: начело диспозиције, начело обостраног саслушања, расправно начело, начело тражења истине, начело непосредности, начело усмености, начело јавности, начело суђења у разумном року, начело социјалног поступања…

У парницама које се воде ради заштите детета од дискриминације важи начело најбољег интереса детета, које је опште начело свих поступака у којима се штите и остварују права и интереси детета.

Против одлука донетих у парницама за заштиту од дискриминације допуштени су сви редовни и ванредни правни лекови, под условом и из разлога прописаних у Закону о парничном поступку.

У члану 41. ЗЗД прописано је да је у парницама за заштиту од дискриминације РЕВИЗИЈА УВЕК ДОЗВОЉЕНА. Овим правилом законодавац је, уважавајући значај права на недискриминацију и потребу обезбеђивања јединствене примене антидискриминационог права, омогућио контролу законитости и правноснажних пресуда и решења донетих у парницама за заштиту од дискриминације пред Врховним касационим судом, највишим судом у Републици Србији.

Тужбом из члана 41. став 1. овог закона може се тражити:

  1. Забрана извршења радње од које прети дискриминација, забрана даљег вршења радње дискриминације, односно забрана понављања радње дискриминације;
  2. Утврђивање да је тужени дискриминаторски поступао према тужиоцу или другоме;
  3. Извршење радње ради уклањања последица дискриминаторског поступања;
  4. Накнада материјалне и нематеријалне штете;
  5. Објављивање пресудедонете поводом неке од тужби из тачке 1 -4 овог члана.

Закон о забрани дискриминације не прописује посебна правила о појму штете, врстама штете, узрочној вези између дискриминаторне радње и штете, тако да се у том погледу примењују општа правила одштетног права односно примењују се правила Закона о облигационим односима.

Дискриминатор је дужан да надокнади сву штету, како материјалну штету (обичну штету и измаклу добит) тако и све видове нематеријалне штете. Материјалну штету коју је дискриминисано лице претрпело услед дискриминаторног поступања може се састојати у умањењу његове имовине (обична штета) или у спречавању њеног увећања (измакла добит) – члан 155. Закона о облигационим односима. Нематеријална штета настаје услед претрпљених душевних и физичких болова или страха, које је дискриминисано лице претрпело због тога што је било изложено дискриминаторном поступању (члан 155. Закона о облигационим односима).

Адвокат Милина Дорић,
заменик председника Покрета Живим за Србију