Првог маја се, како су нас учили и у СФРЈ, тамници српског народа, и данас, када смо под незваничном али веома снажном окупацијом, слави међународни Празник рада, дан када су се 1886. против нељудских услова рада побунили радници у Чикагу, што је резултирало осмосатним радним временом. Те тековине, каже наша званична историја, и ми данас уживамо, а у супротном бисмо и ми и наша деца радили по 16 сати дневно у фабрикама. Но, да ли је то баш тако, и да ли нам треба овакав празник за роштиљање, или нам треба сећање на српске мученике али и јунаке из логора Јасеновац у Доњој Градини, који су баш тада извршили пробој и спасили се усташког ножа, од кога су у најстрашнијим мукама умрле стотине хиљада, ако не и милион Срба?
Да будемо сасвим јасни – Покрет Живим за Србију нема ништа против подвига чикашких и других америчких и западноевропских радника из 19. века, па ни против обележавања њихових заслуга; међутим, мора се рећи да, упркос тешкој економској ситуацији у Србији у то време, наш народ, будући у већини сељачки и свој на своме после ослобођења од Турака, није имао много додирних тачака са дешавањима на Западу, изазваних експлоатацијом капиталиста у доба индустријске револуције. Почеци индустријског развоја и експлоатације радника од стране крупног капитала везани су за период између два рата, али је радничка класа, дакле класа оних који не живе од своје земље и раде за газду, постала бројна тек после Другог светског рата, који је за српски народ био вероватно најтежи период у историји.
У очигледној намери да минимизирају српске жртве и пажњу усмере на за наш народ, уз дужно поштовање пионира радничких права са Запада, потпуно небитан празник, злочинац Јосип Броз, његови сарадници и наследници сервирали су нам некакав првомајски уранак, што делује цинично ако знамо да су баш у то време 1945. године, на самом крају Другог светског рата, јасеновачки хероји извршили пробој вероватно најгнуснијег масовног мучилишта у историји, јединог који је у свом саставу имао и логор за децу!
Ти најхрабрији и најиздржљивији наши сународници, чија имена данас нажалост не помињемо – премда и данас славимо бројне лажне хероје комунизма – издржали су сва мучења усташа, Хрвата који су их мрзели и уништавали само зато што су Срби, и сами се изборили за спас, а били су остављени од “савезника” Американац и Енглеза, који су пак нашли снаге, воље и мотивације за још једно бомбардовање Београда, и то у време када је немачки окупатор већ био побеђен. Ваљда зато, да будемо мало и ми цинични, нису могли да ослободе заточенике у систему логора Јасеновац, које су усташе мучиле и убијале до последњег часа, да би се касније многи од њих, преобучени у партизане, појавили као победници, и касније славили Први мај на уранцима.
Коме ова паралела можда изгледа претерана, нека погледа шта се данас дешава: наши западни “пријатељи”, који су деведесетих помогли Хрватима да изврше коначно етничко чишћење Срба у Олуји, који су нас бомбардовали и отели нам Косово и Метохију, који су довели своје људе на власт после Петог октобра, опљачкали нас и понизили на све могуће начине, сада траже и да уведемо санкције Руској федерацији, која нас пак не уцењује, већ нас подржава у сваком смислу.
Истина се данас види још јасније него некада, јер су и Немачка, која је у Другом светском рату била на страни усташа, и Сједињене америчке државе, Велика Британија, Француска итд, данас на истој страни, па не чуди “гаф” италијанских дипломата, који одбијају да спомену да су једини Хрвати који су страдали у Јасеновцу, били они ретки који су се отворено супротставили усташким злочинима.
И док нас формално наш а заправо ЕУнијатски председник држи у неизвесности хоће ли увести санкције Русији, треба да имамо у виду да нама није потребан никакав уранак, већ само устанак, али онај духовни, који не пристаје на окупацију, на брисање сећања и идентитета, на то да следимо политику злочинаца и да будемо жртве штокхолмског синдрома.
Ако, као што пре неку годину рече тадашњи руски амбасадор, још увек има Срба у Србији.
Има ли нас?
Инфо служба Покрета
Живим за Србију
Објављено 1.5.2022.
