Press "Enter" to skip to content

ВИДОВДАН И МИ

28.јуна 2021. године, ниједне дневне новине у Србији нису на насловној страни поменуле овај кључни датум српске историје. Делује да ове године није било ни оспоравања, подсмевања, тумачења овог датума као претходних година. Као да је одлучено да Видовдан падне у заборав.

Зашто је Видовдан тако битан, да га морају правити небитним? Зато што је срж нашег националног идентитета, а они који Србијом владају и њихови извршиоци у виду ”српских” власти, желе масу без идентитета која самим тим нема ни сопствених моралних ставова, те прихвата туђе циљеве као своје. Не воле га ни зато што је национални идентитет ”заразан” и буди се у човеку опажањем националног идентитета других. Отуд појаве да ”забринута мајка” позива да се прекречи графит ”Косово је Србија” у једној школи и осуде матураната што су се сликали у мајицама ”Нема предаје”.

Поседовање националне самосвести се хорски осуђује као нешто ”зло”, ”ратнохушкачко”, а заправо је интернационализам само у двадесетом веку довео до голих отока, гулага, ханџар дивизија, НАТО агресије.

Осећање припадности је својство људског бића. Човек је биће групе и његова везаност је ирационална, он не одлучује да су му његови блиски, он то осећа и уз билошку тежњу да његови гени преживе и умножавају се (пример мајке која је спремна да без размишљања умре за своје дете), један је од знакова менталног здравља. Бити националиста је и психолошки и биолошки блиско људској природи.

Идентитет српског народа почива на етосу жртве и подвига. Срби су само у 19. и 20. веку водили 12 ослободилачких ратова. Њихова жртва није плод мазохизма, већ принуђености и спремности на њу, у ситуацијама одбране своје територије или идеала.

Зашто је непријатељу важно да заборавимо наше жртве, од Лазара до Кошара? Аутентично памћење ојачава идентитет, а заборав доводи до тога да нам га други фабрикују према својим потребама и стигматизацијом и објективизацијом наших жртава, рационализују неге будуће покоље и прогоне.

Глобална биополитика тежи да и од других народа направи биомасу којом ће управљати, али ниједан од њих нема Косовски завет. Улога је државе да негује темељне вредности заједице које се црпе из етичке и религијске традиције, и супротстави се овом процесу, под условом да је иоле суверена, али све и да није, као што сада није Србија, ми, Срби, имамо оријентир и вертикалу.

Цар Лазар није одабрао Царство Небеско зато што је презирао земаљско, или због ”религијског фанатизма”. Он је као државник, за разлику од актуелних Муратових следбеника, бирао да начин неминовне државне смрти буде херојски, на бојном пољу, а не вазалски, мучни, понижавајући и тако и нас обавезао на битку без обзира колика нас сила напада.

Срећан нам Видовдан, браћо и сестре, и да нам се што пре врати духовни вид, јер најцрње је пред свитање.

Др Јована Стојковић, Председник Покрета Живим за Србију