Не могу да замислим један дан, минут, ма секунд мог постојања као једног родитеља чије дете се маском на лицу одлази у школу.
Гледам све ове слике ђака првака који уредно носе маске, и питам се шта је тим родитељима на уму и души! Страх?
Незаинтересованост? Немогућност? Отцепљеност од инстинкта? До чега је? Шта је то у теби до те границе затрпано и чиме, да дозволиш себи да живиш са идејом да је то твом детету истински потребно? Да не причамо да и они који нам је намећу не носе, да не причамо да је реално да нас она не може заштити, да не причамо да деца не обољевају од ковида, јер очигледно многи тога нису или не желе да буду свесни.
Али хајде да причамо да смо социјална бића која фацијалном експресијом размењују информације које су нам потребне како би смо се осећали вољено, прихваћено и интегрисано у друштво. Како ће један првак да дође до таквог облика размене међу вршњацима са маском на лицу? И хајде да причамо да нам је кисеоник потребан да се изборимо са тремом, да нам је потребан зарад боље концентрације, интелектуалног капацитета, потребан је зарад здравља, а пре свега зарад самог живота.
Размислите шта, и због чега и кога гушите у вашем детету управо том маском? Страх од живота, то нас је довело управо до ове тачке.
Текст писала: Тамара Покорни, мајка два дивна дечака
