Изазивање криза масовне несигурности спроводи се интензивни стресом који доводи до преоптерећења механизама за доношење одлука код човека, што доводи до очекиваних и прижељкиваних реакција :
1. Нападнута популација не идентификује узрок кризе и одбрану заснива на већ понуђеним паролама, што се код освешћених појединаца перципира као несхватљива површност и лаковерност.
2. Сламање морала држањем у неизвесности о околностима у којима се налази и ономе што се очекује, по старој психијатријској “неизвесност је гора од најцрње извесности”.
3. Конфузија у мишљењу и закључивању прави се контрадикторним информацијама, а честе осцилације између оштрих дисциплиновања и обећања доброг поступања, онемогућавају схватање да ли неки план води ка циљу.
Резултат свега је паралисање и апатија чак и код појединаца који имају циљеве за које су спремни да се жртвују.
Мој утисак је да Србија има немали број способних и одлучних родољуба којима је све јасно, али с обзиром на то да нису међусобно (довољно) повезани, подлежу описаном.
Јована Стојковић, председник Покрета Живим за Србију
Објављено 10.6.2022.
